Sretnem prijatelja i kolegu novinara, pitam šta ima novo.

– Smanjili su mi platu…

Nego,

Vidim da će Bokan dobiti ganc nov auto težak 30.000 evrija. Škoda beše. Zanima me kako patriote pravdaju kupovinu češkog automobila sastavljenog od nemačkih delova, pored živog i zdravog Fijata 500L, milošću Mlađana Dinkića koji je sam, u zubima doveo Italijane u Kragujevac, prsnim stilom preko Jadrana.

A crkveni velikodostojnici ? Vidim da vladike voze nemačke automobile visoke kubikaže, zanima me otkud to, kada je Evropa Dom Đavola ?

A ološ i šljam ? Spaljuju Američku ambasadu u Levi’s farmericama. Idu u “Mek”, piju “Kolu”, igraju “Kaunter”…

Valjda je to ona tačka iza besmisla, a u istom smeru.

Naravno, sam Bokan je teška srca priznao da auto nije za njega, već treba preduzeću i zaposlenima, a jer on “ide peške”. Stvarno je “zemljani tip”, kako jednom reče. Navodno ne zna da pliva, voli pešačenje i druge radnje zbog kojih te drugi dižu u vazduh, a na more ide jer supruga insistira.

Eh, živote lutalico.

Čitam da je i Borko Ilić otišao na more, u Grčku, koja ima “najlepšu obalu”. Šta će, jadan, nije nikada bio u Hrvatskoj, nije košer, tovariće ga Koštunica i Cicko.

Gradonačelnik Милош Вучевић i dalje taji kuda će, i da li uopšte, otići na more. Ima klasične, političarski moronske odgovore koji bi ga imali predstaviti kao prezauzetog za naše dobro. Glumi da ga stid, jer raja nema za hleb.

S tim u vezi,

Sretoh u Porti ženu koja skuplja limenke. Bilo je neko nedoba, zapravo je ona srela mene, uz pitanje koje limenke može da pokupi. Nema posao. Imala ga je u državnoj firmi koju je neko namerno upropastio da bi je posle drugar kupio za dva evrija. Pitam hoće li da govori za naš cenjeni list, predstavim se kao novinar, pod blagim gasom ali i dalje novinar, na šta veli da neće.

Uhvati je neki stid, šta li. Znate onaj osmeh u kom se sreću vera i apsurd. E, tako me je pogledala. Nisam dugo video taj osmeh, tu i tamo u nekom filmu, gde čike i tete glume, pa znaš da je lažno i da taj osmeh ima The End.

Izgledala je kao “Devojčica s šibicama”, zbog koje smo plakali kao deca, ali je u međuvremenu ostarila.

Nije ona sama, jadna, ali je preuzela svoju sudbinu u svoje ruke. Ne kuka Vam, efendi Вучевићу, pod prozorom, nego guta sram i preživljava na pošten način. I suprug je bio tu, skuplja otpad u vreme kada mačke vrište kao bebe, a onda…we go home…

Just a perfect day…

Jel’ tako, gradonačelniče koji ne znaš da li ćeš na more. A hoćeš. Moraš se odmoriti. Ljudski je.

Znaš ti zašto

I