Pre četvrt veka, zvuči zastrašujuće, u više sam navrata letovao u Kavču. Dobar drugar tamo ima kuću u koju se deset gimnazijalaca i kasnije studenata smeštalo bez većih problema. Ne zato što je kuća golema, već smo bili složna banda u godinama bede i rata. Jednako važno, sa 18 si načinjen od gume i magije. Ništa ne boli, ništa ne košta.

Sećam se rezervisanih pogleda lokalaca po dolasku. U tom trenutku, desetorica novosadskih klipana mogla je komotno da teroriše okoliš sela u kom smo uživali ali to se naravno ne samo nije desilo, već smo sa ekipom iz Kavača imali dobar odnos. Išli u tivatsku halu na partije fudbala, ponekad odsvirali koju na gitari i sitnisajzeru (na kom se svirala Bahova „Tokata i fuga“ kada neko ide u poljski WC, dramskog efekta zarad), cugali smo zajedno i sve ostalo iz žanra letnjeg raspusta. Ako smo nešto upropastili, bio je to lonac pozajmljen od komšinice, zapekao od pasulja. To čudo ni posle višestrukih tombola, vučenja karata, glasanja, ubeđivanja i naređivanja niko od nas nije želeo, ili smeo da opere, pa se jadna susedica frapirala kada ga je napokon, ubuđalog od letnje sparine, tražila nazad nedelju dana kasnije.

Iz brdskog Kavača se na more ide u dva moguća pravca. Prvi vodi ka Tivtu, preostali prema Kotoru i nijedan dužinom i kakvoćom tla nije ugodan za šetnju tamo i nazad, osim ukoliko nisi od gume i magije. Sećam se tačno trenutka kada je Kotor, u kome sam tada prvi put istinski boravio, odneo nepovratnu prevagu u odnosu na Tivat, a radi se naravno o noćnom provodu. Na plaže danju ni tada nisam išao bez veštački izazivane ljubomore drugara, tek pokoji dan da se zapikam, ali noć u Kotoru nisam propustio nijednom. Sećam se, te prve večeri u starinskom gradu, imao sam baš dugu kosu, nosio crnu Champion majcu (sa malim crnim logoom, molim vas…), pocepane Leviske i crne duboke Starke. Šetali smo čoporativno i probijali se kroz kakofoniju ljudskog mesa i odvratnih morsko-orijentalnih hitova, a onda sam uhom gremlina iz nejasne daljine prepoznao potmuli, masni zvuk distorzirane gitare i refleksno, gotovo slepo krenuo ka izvoru jedva čulnog tona kao gubavac prema mesiji.

Bio je to klub Betula, a iz njega je grmela Pantera, u zenitu popularnosti benda. Oko mene sve sami „narkomani“ i lica daleko ispod praga simpatične kotorske malograđanštine. Rekoh drugarima: „Ja od sada idem isključivo ovamo, računam da će muzika uvek biti ’bolesna’, pa vi ako hoćete – super, ako ne – znam put nazad.“ Leto koje pamtiš do smrti.

Najbrži, a valjda i jedini način da putnik pešadinac iz Kavča stigne do Kotora, je spuštanje preko još jedne meni dražesne vukojebine – Škaljara. U tom se mestu nismo zadržavali nikada, ne samo zato što nismo imali automobile, već smo patili od manjka para i, mislili smo tada, vremena. U pitanju je period kada mladunci čoveka često boluju od „straha od propuštanja nečega“ i te zauške nisu mimoišle ni mene. Od tada je, rekosmo, prošlo četvrt veka i često mi pred očima sevnu policajci iz Mordora (vilovnjački: Crna Gora), onako sređeni, u letnjim košuljama sa kravatama i meračima buke, dok su njihove kolege u Novom Sadu nosile maskirne plave kombinezone, duge pendreke, pancire i Kalašnjikove.

###

Siguran sam da znate da su danas škaljarski i kavački kriminalni klanovi do krvi zaraćene formacije, u čijim je regionalnim, većinski sudski nerešenim sukobima ubijeno na desetine i desetine ljudi. Pripremajući se za tekst pokušao sam da sačinim vremensku liniju ubistava ali sam odustao. Apsolutno je besmisleno i ne želim iznova da se podsećam kako niti više letujem u kršnom Kavču, niti je Kavač isti, ali zato živim u državi koja izgleda kao satanistička verzija gangsterskog filma. Kao u serijalu Kum, samo bez dobrih dijaloga, lepe scenografije, glume, kostima, maestralne režije i hipertrofirane romantizacije drugačijeg zakona života. Štaviše, moja neposredna okolina je scena direktno preneta iz crnih hronika i psihički ne mogu više da izdržim da me na svakom koraku Republika Srbija podseća da je zmijarnik najgoreg ljudskog otpada protiv kojeg smo mi građani/ke nemoćni.

Direktan povod za ovaj tekst je vest da se Stefan Vilotijević, alijas Mali Kićun, iz zatvora na Klisi preselio u kućni pritvor, sa svemogućom nanogicom, pošto je vrlo pitomo i dražesno čeljade. Pitam ovom prilikom predsednika države, ministra policije i efendi gradonačelnika Novog Sada – da li ja treba da se plašim za svoju bezbednost ako napišem nešto što ću svakako napisati?

Moj, nazovimo ga ekološki problem, počinje tako što živim u neposrednoj blizini mesta gde je 1999. ubijen gangster Kićun Vilotijević, njegov otac, pod i danas Nerazjašnjenim Okolnostima. U pitanju je bila tribalna vendeta iz Nikšića i možda bi se to pometlo pod tepih zaborava da 2015. na Paliću, gde takođe volim da odem, nije ubijen Filip Vilotijević, brat umilnog nanogičara. Potom je lane u Beču ranjen mirotočivi Stefan, kao i pokojni brat mu pasionirani kolekcionar krivičnih prijava i kanibalskih postupaka, ukratko, ne bih vas zamarao detaljima floskule „od ranije poznat organima gonjenja“.

Potom pre nekog vremena odlučim na odem na groblje. Zovem to kraćom posetom jer idem na porodična večna lovišta, kad imam koga i šta da vidim: gospođu, pretpostavljam da je to sestra Jelena, ne znam, možda grešim, koja se taksijem dovezla (?!) do mauzoleja Vilotijevića i čistila ga jednog lepog sunčanog dana. Odmah tu pored, u aleji velikana, leže i mošti Branislava Lainovića. Ne znam gde je sahranjen kriminalac Nenad Opačić, ali pošto zakon za neke u Srbiji ne važi sin Mihajlo očigledno je nastavio očevim stopama i pominje se u policijskim izveštajima u vezi sa likvidacijama na relaciji Škaljari – Kavač, mada ne kao izvršilac.

Inače, Jelena Vilotijević je hapšena zbog sumnje da organizovano diluje drogu, a mene zanima da li smo mi devedesetih i sada „u nastavcima“ toliko otišli dovraga da čovek od notornih kriminalaca bukvalno ne može da živi, da diše i da gleda, bili gangsteri na ovom svetu, ili onom. Građani i građanke Srbije, bez imalo preterivanja, kud god da se okrenu videće stratiša, nebeske kočije, neopisive zločine i patnju žrtava, a dil države i ološa ne samo da se ne dovodi u pitanje, već se na momente i reklamira. Što nas dovodi do dva pitoreskna, zaraćena kotorska naselja u kojima Rusi odavno kupuju kuće sa pogledom na more, i nikako drugačije.

Uopšte se ne bih iznenadio da nas Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović pitaju kod Marića na Hepiju za koga bi radije glasali, za Škaljare ili Kavač? Šta nam je bolja perspektiva? Ko bolje odrađuje? Za koga uopšte predsednik i njegova porodica rade ovih dana, prve ili druge? Nije li onaj Sale Mutavi uoči likvidacije sa gorilama mlatio onog nesretnika pored JNA stadiona, pokazivao prst u kameru, dakle zna da ga se snima i boli ga patka, pa nam se predsednik iznuždio na glavu rečima „taj jedan nikoga nije pipnuo“. Doslovce je sudio i presudio da je kriminalac nevin, baš kao što je Kosovar Milan Radiočić, koga prvo niko nije znao a odmah potom su svi znali da je biser moralnosti, prošao poligraf i automatski zaradio anđeoska krila od buđavog Marka Đurića. I onda se predsednik u opravdanom strahu od zakona „čudi“ zašto se svi pitaju šta za istim stolom rade njegov brat Andrej i drugi kosovski heroj Zvonko Veselinović?

Zanimljivo je da svi ljudi pomenuti u tekstu, živi i mrtvi, tvrde da više vole Srbiju od mene i što je najgore – verujem da bi prošli na poligrafu.

Dakle, Mutavi 12 puta odlaže suđenje, ministar Lončar i ekipa mu pišu opravdanja jer je jako bolestan, da bi poslednje što je video na ovom svetu bio lik njegovog telohranitelja, zatvorskog čuvara zaposlenog u Ministarstvu pravde. A onda ožalošćena krimogena familija likvidiranog Saleta sa sinom predsednika u Rusiji navija za naše fudbalere, ceo Beograd zna da su mu kriminalci garda, pa da li smo mi jebeno normalni?!

Kažite mi, ko ili šta ovo može da trpi i zašto neki od nas misle da će „diskusija“ opozicije i vlasti Ovo rešiti?

Gde god da zagrebete, u koji god vilajet trenutno da taknete videćete potpise dva klana i ostalih spoljnih saradnika posvađanih zbog 200 kila kokaina, što naravno ne može da prođe bez namigivanja utamničenog gangstera Luke Bojovića, idola i prijatelja velikog humanitarca Pavla Bihalija iz tzv. udruženja Levijatan. Ubistva u Beogradu, Novom Sadu i Crnoj Gori počinju da se stravično gomilaju, presuda ni od korova, ministar policije favorizuje jednu grupu, represira drugu i kada na presu objavi rat mafiji učini to u maniru dojave jatacima. Ponavljam, da li smo prokleto normalni kada trpimo ovo i da li ću i ja morati da pijem kafu sa predsednikom nakon neuspelog atentata na mene, jer se svi prave šejtanski blesavi?

Ima tu i jedan autentični petparački treš koji se odigravao u Novom Sadu.

Poslednji pozdrav ubijenom Filipu Vilotijeviću dala je i poštena srpska inteligencija, njegova tetka Dara Bubamara i ne-pevač Veljko Ražnatović. Brat pokojnika, nanogičeni Stefan, privođen je i zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu sestrića vladike bačkog Irineja, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza. Ima 23 godine i nikada neće videti Kavač i Škaljare kakve smo nekada upoznali mi.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.