I prođe. Neopaženo i nekažnjenjo, pa posle traje.

Recimo, ukradu četiri i po tenka s vojnog poligona. Tenkove koji služe kao mete! Znali oni to ili ne, to je preko 120 tona gvožđa. Meta i raspored gađanja poznati – počinioci nepoznati.

Ili, bački vladika odluči da se “Zmajeve dečje igre” ne održavaju pored spomenika Jovanu Jovanoviću. Smeta mu. Znao on to ili ne, to su čitavi životi, neiskvareni kao hard-disk iz kutije, pa ko ga prvi formatira. Počinilac poznat ali nedodirljiv.

U međuvremenu se dogodilo bukvalno svašta, ne umem odrediti koji zločin je bizarniji od drugog. Jedino što mi je jasno je da se Lestvica Dozvoljenog spušta naniže, pa kad padne ispod zamišljene granice savesti i dostojanstva osobe, onda ličnost prestaje da biva sobom i postaje – Nešto Drugo.

Nije siromaštvo osnovni razlog zašto su divljaci na Iriškom vencu ukrali deo spomenika borcima NOB-a težak 400 kila, daleko bilo. Siromašni ljudi mogu biti izuzetno pristojni, uvek se setim onog romansiranog prosjaka iz “Amelije”, koji ne prima milostinju nedeljom jer – ne radi. Nemaština je u ovoj bolesnoj jednačini tek mazivo koje će Lestvici Dozvoljenog ubrzati pad, pod bremenom problema daleko većih.

Ako gradonačelnici dva najveća srpska grada pristanu da im strane zemlje daruju spomenike koji ovde ne pripadaju ni po kojoj osnovi, samo zato što će od njih dobiti novac, onda je licemerno čuditi se zašto ljudi spomenike kradu.

Bezvredni su. Osim kao sirovina. Umesto umetnosti, veličine, lepote i legata dobili su druge mere: visinu, obim, zapreminu i masu.

Prvo smo se zbog spomenika klali, posle svađali, a danas više ni to nema smisla Zdravoj Većini. Istoj onoj Većini koja, kao Mujo u vicu, mašta da joj atomska bomba vredna par miliona padne u dvorište.

Kome, uostalom, posle Jaše Tomića išta da bude jasno ? Spomenik i bulevar ubici, ulica žrtvi, nije poneo nož, vratio se po nož, zašto je Dimitrijević baš tuda i tada prošao na putu u tazbinu, da li je Tomić više bio srpski rodoljub u tuđoj monarhiji ili antisemita – niko nema pojma.

Tačnije, svi imaju pojma. Previše. A znamo kako se takve Analize Stvarnosti ovde završavaju.

Na sudu ili buvljoj pijaci, mamurluk fakultativno.

Ono što znam je da smo, konkretno, izbegli blamažu i novu unutrašnju svađu samo zahvaljujući pedigreu Efraima Zurofa, koji je Maji i Jaši uprkos pristao da ponese titulu počasnog građanina.

Neće čovek da podiže političku tenziju u sistemski i vrednosno opustošenoj zemlji, zna on to. Odbijanje priznanja bio bi kratkoročan politički penal i dugoročna glupost, po nas. Progutaće žaba-Jašu da bi pogubljeni Novi Sad sklonio đubre sa svoje antifašističke prošlosti i možda, ali debelo možda, shvatio da je u Drugom svetskom ratu izgubio ono najvrednije – ljude. Fašisti pobili Jevreje, pa komunisti Nemce i Mađare, Jermene smo samostalno zanemarili…i onda imamo smelosti da se zapitamo kud ode Vojvodina ?

Nikuda. Eno je, konglomerat nacionalnih saveta koji postojanjem i ustrojstvom ubijaju čedo multikulturale u kolevci, dok je Centrala ljulja levim stopalom, zvižduće “Marš na Drinu”, mislima s mužem na birou, a pogledom uprtim u ringlu, da Kosovo ne zagori.

No, u paklu, verovali ili ne, ima mesta za sve.

Odeš u Mostar, “ustaško-balijski” pocepan grad (oni to tako, meni su isti…), prelepi Mostar, dom Brusa Lija. Dođeš do spomenika, njega nema, pitaš skupljača lišća šta bi, veli da mu kradu nunčake i svako malo ga oštećuju.

“Zaboga, zar spomenik ? Brusu Liju ? Pa gde će im duša…” pitam ptice i drveće u parku.

– Kradu šahte jarane, gde neće bronzu. Slikaj postolje, a on ti je na popravci.

E, to je to! To je život Ovde – fotografisanje njegovog postolja, jer je on na popravci zbog kriminalaca i nepismenih.

Znaš ti zašto

I