Izgustirah
šta patrijarh Irinej ima reći o „prajdu“, veoma pažljivo.  O manifestaciji ću pisati sutra, kada budemo
znali šta i kako, jer Ovde su pera i mirkofoni odavno u rukama nekih Tadića, Dačića
i Vučića, pa nama zanatlijama nema druge nego da čekamo što se u civilizovanom
svetu ne čeka. Moj stari, novinar u penziji,  to i dalje zove „dža ili bu“.

Neću
sada pisati o patrijarhovom, bez uvrede, srednjevekovnom pogledu na LGBT
populaciju, društvo i politiku. Svi znamo da za tvrdokornog hrišćanina sebi daje
preveliku slobodu, neretko klizi u nepatvorenu aroganciju, ali to čini i
gigantska većina verskih vođa a Planeti, pa što bi on bio izuzetak. Osim dalaj
lame, svi se oni ponašaju u najmanju ruku kao džedaji, razlika je u tome što
potonji za više ciljeve stavljaju glavu u torbu, plaćaju PDV i, na koncu, Silu
ne možeš da isfoliraš.

Umesto
da pišem o njemu, pažnju ću posvetiti jednoj reči, odnosno sintagmi.  Pisaću o „tragičnom vremenu“  u kom Srbija živi, a na šta nas upozorava
Njegova svetost.

Da
imam decu, koliko sada bih im rekao da se debelo paze osoba koje se razmeću „tragičnim
vremenom“ (dalje:TV, izrazito autoironičan akronim).  Bilo da se radi o svešteniku koji nadu uliva
samo na Božić i Uskrs, ili medijima koji nikako da se dogovore koji je od ta
dva najveći hrišćanski praznik, forsiranje TV doživljavam tri stepenika niže od
širenja defetizma, apatije i fatalizma.

Nije
Srbija jedina zemlja u svetu u kojoj cveta kult TV. On uspeva svugde gde mu se
pruži prilika, potrebno je samo da Nesporni Autoritet poseje seme paćeništva na
plodno tlo neobrazovanosti, nazadnjaštva i estradnog tradicionalizma. Tada kultna
biljka munjevito raste i nijednom u istoriji čovečanstva nije zabeležno da su njene
škrte plodove jeli oni koji su ih otelotvorili, već isključivo pojedinci ili
kasta koji su zahvaljujući njoj ostajali na svojim gotovo atavističkim
položajima. Zato TV večno i traju, da njeni uživaoci ni za tren ne pomisle da
su na Zemlji sasvim izvodljiva i Srećna Vremena. 

  

Jednom
kada se podaniku TV usvrdlaju u lobanju, taj kreposnik više i ne zna za bolje.
Njemu je uloga žrtve alter ego, a tuđa sreća nikada rezultat objašnjivih uzroka
i posledica, već obrvno-podižući fenomen iz zone konspirativnog. Taj jadnik ni
sam više ne može biti srećan, pa sve da Srbija voistinu dogega do Tokija, jer
će TV uvek nalaziti nove ciljeve i probleme, umesto da ih on postavi sam sebi.
Raširiće trobojku u Tokiju i vikati „Srbija do Havaja“ i ta neostvarena dobit
poslužiće kao pogonsko gorivo daljem nezadovojstvu.

TV
nisu ništa više od Kukavnog Sindroma svojstvenom osobama koje ponajmanje trpe
od tih TV, a što glup narod rado guta jer, pobogu, neko ora biti kriv zato što
se živi loše. Dobar vam stojim da bi Srbija bila u TV sve i da smo s Hrvatima i
Albancima na „brate“, ili sam upravo pogodio Živac Korena Problema ?

Šta
ako nas je kult TV i posvađao sa susedima, i njih s nama ?

Vredi
razmisliti. Ne bih da izgubim još dve decenije na tuđe negativne projekcije,
čija je svrha da lošije od lošeg postane samo faza propadanja koja se leči
frazetinom bezidejnih „samo da nije gore“, čak i kada se to „gore“ dešava u
realnom vremenu.

E,
to ja zovem glupom, skoro pa suicidnom uzrečicom.

To
što se partijarh gađa vanvremenskim diskvalifikacijama, jebiga, to mu dođe u
opisu radnog mesta, mada, ne mora baš da me pecka na svakom koraku.

Ako
je porodica osnovna ćelija društva i naroda, šta sam onda ja ?

Membrana,
jedro, plazma…?

Kamo
lepe sreće. Ja sam, bojim se, uzrok, simptom i manifestacija Tragičnog Vremena.

Zato
i hoće da me nabiju na vile i plaše decu po selu.

Znaš
ti zašto

I