Vozi me najbrži spori bus na svetu. U njemu se ništa ne dešava. Lažu romani, lažu povratnici. Trpnja asfalta i točkova ne piše poeziju.
Na karti sveta, moje sedište je Novi Sad. Udobno i neudobno. Žena u Bratislavi ljubi muškarca u Beču. Šofera u Brnu to ne ometa u veri da je svaki dan isti.
Srbobran odiše nenaseljen. Bus je svež, nova plastika ne da ručkama da se klate.
Ulaze ljudi. Pečuj, Sisak, Segedin i Užice. Posle je bilo svejedno.
Plavo svetlo policije boji noć. Lekari ? Nisu. Policija više ne pali sirene.
Osobe u Kečkemetu i Doboju nisu srećne. Ne verujem da bi ikome ustali. Komšinica u Vinkovicima primećuje isto ali mi to nikada ne bi priznala.
Zrenjanin kao kužan, možda zato što nije u autobusu.
Dva čoveka ispred pekare hrane se užurbano. Jednom lice krije kapuljača, drugom reklama nalepljena na staklo autobusa. U blizini Slavonskog Broda. Ne deluju kao Slavonci ali bi se dali nagovoriti.
Žene, srećne, suknje, stoje, lete. Iz Pešte za Beograd.
Čovek s kesama. Zašto me uznemirava čovek s kesama ?
Strahovito neuverljiva priča iz Užica. Ne znam kako osoba u Čačku to podnosi. Primećuju da ih čujem i kriterijumi rastu. Trudovi pulsara.
Šofer je savršen. Nevidljiv.
Noć blagonaklona.
I
Be First to Comment