Negde iza ponoći prvog dana, a osmog po redu Arsenal festa u Kragujevcu, primetio sam da posetioci u nedostatku odmorišta za sve goste sede na malom platou spomen-biste vojvode Radomira Putnika, naslonjeni na pilon i zagnjureni u razgovor ili pivo. Pretpostavljam da bi etno puritancima zaljubljenim u rat i pripadajuću istoriju ovakav prizor bio nedostojan, uvredljiv čak. „Da li je to pristojan način da se ophodimo prema legatu velikana i vojskovođe“, pitali bi, nakon čega bih skromno primetio da se Arsenal fest odigrava u Kneževom arsenalu, kolevci srpske vojne i automobilske industrije koja je dugo bila pod velom zabrane ulaska za obične smrtnike, kamoli ljubitelje dobre muzike.

Ukoliko bi polemika potrajala, a verujem da bi, neuspešno bih pokušao da je završim ličnim stanovištem da je vojvoda Putnik život posvetio upravo tome da Srbija jednog dana ima mladost koja u svojoj zemlji može da sluša muziku različitu od dominantne, odmarajući se na njegovom spomen-platou. No, vratiću se na spomenike malo kasnije.

Autobuski dolazak u Kragujevac iz Novog Sada ličio je na festival u malom, mada ne zato što je domaći sistem veselo i raspoloženo pripremljen za povećanu navalu gostiju u najveći grad odistinski prelepe Šumadije. Dosta njih je stojalo u busu, mesta ni za leka, trtice miluju face, a isto je važilo i za kragujevačke ponuđače privremenog smeštaja – zauzeto! S tim u vezi, zahvaljujem se organizatoru koji je prepoznao maleni ZTZ kao vrednog partnera i akreditovao nas za festival, ali je lepu vest mogao da nam javi malo ranije, ne dva dana pred fest kada kreveta u gradu nema. Nema veze, na scenu stupa Fejsbuk i prijatelj lokalac spreman da pomogne Novosađanima u nevolji, po ceni manjoj od tržišne.

Bez imalo dvojbe, prvi utisak koji Kragujevac ostavlja na novosadski organizam je čist vazduh. Ovde nema efekta ustajale, vrele panonske tepsije, klima i podneblje su drugačiji, zelenila je u gradu i oko njega na pretek (čuješ li, efendi Vučeviću?), auspusi ne idu direktno u nozdrve i shodno tome apetit i volja za životom rastu.

Kragujevac kao takav nije mogao izbeći istu sudbinu koju dele svi srpski gradovi, osim Beograda, koji nije grad već jedina realna srpska pokrajina. Tranzicija ga je izbubecala, mali privatnici su pozatvarali objekte, neki se još drže, kao sjajni prodavac ploča i svega muzičkog u Ulici Kneza Miloša, dok su grandiozne parcele naše stvarnosti uglavnom zauzele metalne torte krupnog kapitala, robe široke potrošnje i neizbežne, proklete kladionice. Nije mi jasno čemu kolosalno raspeće na ulazu u grad, kapiram da postoje i preče stvari u lepoj sredini za koju ionako niko ne sumnja da je hrišćanska, ali kako reče neznani junak – to je u svakom slučaju „veliki plus“ za Kragujevac i njegovu privredu. Inače, na sledećem kružnom toku je ogromni, nazovimo ga spomenik Fijatu kružnog oblika, pretpostavljam da se negde u gradu krije i „minus“ ali ga još nisam sreo.

Zavidim Kragujevcu što i dalje ne pati od lažnog osećaja više vrednosti i umesto bezveznih, replikantskih „koncept kafea“ ovde čovek može da ode u „birtiju“ ili „kafanu“ i pojede teleću čorbu uz lokalno piće. Doživeo sam uoči prve večeri Arsenal festa i mali flešbek u detinjstvo, budući da dosta semafora potiče iz SFRJ, a meni taj čiča gliša baš stoji onako kako treba, odnosno piči preko zebre u smeru blagotvornom po sebe i voljene.

Ulazimo na Arsenal fest i odmah stvari postaju jasne: biće jako teško odoleti poređenjima sa novosadskim Egzitom. Sve je isto ali istovremeno kompletno drugačije, zbog čega je verujem poštenije ne stavljati ih na tasove. Jedno, pak, se mora napisati, da je Arsenal i dalje u čednoj, nevinoj fazi industrije zabave zbog čega ljudi, predmeti i pojave izgledaju iskrenije i toplije, ukoliko bi ih poredili sa najboljim nagrađivanim evropskim i svetskim festivalom na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Vest o akreditovanju možda jeste kasnila ali je odatle sve išlo kao podmazano. Ulazak na „Arsenal“ je komplikovan koliko i u zabavište, proces nije digitalizovan i pretres je daleko, daleko manje severnokorejski nego što smo navikli. Ne znam da li smo prosto imali sreće ali Kragujevčani svih fela sa kojima smo razgovorali su vrlo ljubazni i pristojni, zbog čega me je zabolela istina da Novi Sad takvu posebnost nema odavno, iako laloški komplimenti i dalje imaju visoku cenu u okruženju, ne pitajte zašto.

„Arsenal“ praktično ima dve bine, „Garden“ i „Mejn“, udaljene par stotina metara. Ko voli muziku na struju zabavlja se u zatvorenom objektu imena „Explosive DJ Stage“. Pošto svoju zabavu nude i sponzori, a festival je praktično realm dva proizvođača alkohola, u festivalskom međuprostoru neminovno dolazi do mešanja zvukova te je bolje prikloniti se jednoj vrsti zabave, ako već ne odmarate. Festival su na urnebesno simpatičnom, malom „Gardenu“ otvorili Sitzpinker i Dishumanity, ali tada je pubika još pristizala kako bi slušala i gledala „prave“ razbijače leda, YU Grupu na Glavnoj bini i u ulozi domaćina KBO! na „Gardenu“.

Sa njima nepoznanica nema i stvar je ukusa ko se kakvom zvuku priklanja. ZTZ je većinu vremena slušao KBO!, posle dugo vremena i nastupa u novosadskom „Kvoteru“ i tu je provod bio poželjno očekivan: mlađi ljudi, luđi ljudi, energičniji ljudi, ali i dalje – načelno pristojni ljudi bez ijednog incidenta, mir koji je na radost svih obeležio prvo veče „Arsenala“. Odemo i na YU Grupu, red je ispoštovati legende i solidan broj generalno starijih slušalaca, a to što ih mi ne ubacujemo na plej-liste ne znači da Jelići ne zvuče prvoligaški. Ko ih voli mogao je da uživa u sasvim dobrom zvuku i raspoloženju , mada ne znamo koliko je ljudi zaista bilo prisutno, tek da je prostor bio dovoljn velik za još podosta njih. Možda su srpske reforme previše uspele, pa ljudi nemaju snage za svirku od previše novca i blagodeti kojima ih se obasipa.

No, odmah zatim, a promene bendova su zaista brze i neosetne, instrumente uzima Marky Ramone i njegova vesela pank družina. Ovde je zvuk delovao čudnovato slabašno na momente, posebno ako se setimo istog nastupa sa Egzita. Kako god, proverena prangija za najtvrđe od svih fanova.

Mi smo zauzimali busiju za The Kills i „Ramonjane“ nismo odslušali do kraja, čoveče, stvarno je vredelo doći, ako ni zbog čega, a onda ovoga.

Američko-engleski bend prvi put je svirao u Srbiji i za tih otprašenih sedamdesetak festivalskih minuta učinili su najgoru medveđu uslugu nominalno najjačim hedlajnerima na otvaranju – Editorsima. To svakako nije krivica Alison Moshart i Džejmija Hinsa, koji su pojeli nestrpljivu publiku kao da im je poslednja, a ne prva svirka u Srbiji. Kockice su se tako poređale da su više nego dobri Editors prosto bili pogrešan bend za nastupiti posle The Kills, ili je obratno, nije ni važno. I jedni i drugi su nam poklonili sjajne emocije, uz stvarno manje zamerke i dobar zvuk, a to što su publika i vreme radili u korist The Kills je isključivo problem za festivalske hroničare, ne i publiku koja je dobila šta je tražila.

A Explosive DJ stage? Nemam pojma, ZTZ sa takvih događaja ne piše razglednice, kažu ljudi da je bilo dobro. A troškovi? Još bolji. Arsenal fest gostima nudi piće i hranu po humanim cenama, a ne kao neki tamo gde smo bili… Pivo je 190, burbon 230, mekike 50, pomfrit 100, palačinke 150, hot dog 100, a taksi u gradu je osetno jeftiniji nego u Novom Sadu i pogodite šta – niko nas ne krade samo zato što nismo odatle.

Gde si bio, šta si radio, ako nisi gledao LET 3? Stvarno, baš ništa. Poslušali smo i njih te potvrdili ono što smo uvek znali, da su jezik, mentalitet i kultura jedno, ono jedino što vredi, a politika nešto sasvim osamnaesto. Političke „Čke čke čke…“  Kragujevčani su ih sjajno ispratili i dovoljno se umorili pred „fajrontera“ prve večeri, Nikolu Vranjkovića. E, tu nam je prvi put nekoga bilo, hajde da napišemo „žao“. Vranjković je imao možda najbolji zvuk cele večeri i više nego raspoložene muzičare, ali mu je zapao grobarski termin i očekivano – slabija poseta. Šteta, jer zvuče svetski, dobro sviraju, od publike zahtevaju sive ćelije i ljudsko iskustvo, ali cenimo da je ih u sitne sate odvela žanrovska odrednica a ne hir organizatora. No, bend ima jako vernu publiku i njima će finiš prve večeri, odnosno jutra, sigurno ostati u najjačem sećanju.

Sećate se spomenika s početka?

Sedim na postamentu narodnog heroja Toze Dragovića. Piše da je umro tokom Drugog svetskog rata, znači poginuo je, ili je mučki ubijen, nisam proveravao. Ali šta, Toza nema glavu. Dobro, mislim se, možda je popravljaju, možda su vandali. Kad, eto i drugog narodnog heroja, ni on nema glavu, u lepom okruženju Kneževog arsenala. Pitanja se množe.

Kažu mi lokalci, sredovečni Goran i Srđan, da se ono što se izdaje kao lokalna vlast i Opšti Nacionalni Sentiment, s tim glavama igralo kuglanja. Bukvalno ili ne, sasvim je svejedno. A Putnik? „On je drugačiji projekat, za sebe“ vele ljudi. Ljudi koji su ljuti na sebe i biva ih stid kada Lale ne dele komplimente.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.