Znam da su pametni ljudi skloni preispitivanju, kritici, samokritici i kapricu. Teško ih je ukalupiti i postrojiti. Gadljivi su na manipulaciju. Mudri i bistri teže individualizmu, u grupama vide prvo opasnosti, tek onda blagodeti.

I to je sve u redu, zato vas i cenim.

Njihove komšije glupaci nemaju tih problema, idu i ponašaju se kao jedan. Melju i kada to ne žele.

Slegli su mi se utisci s tribine “Građanski otpor kampanji straha”, pa rekoh da podelim s vama. Teška srca počinjem pitanjem:

Ekipa, šta nam se dešava ? Koji nam je andrak, da prostite ?

Neću analizirati samu tribinu, koju je većina sagovornika do sada ocenila negativno. Znamo šta je bilo, ko je šta rekao i uradio. S moj strane, ne zameram nikome ama baš ništa. Došli smo, dosta nas; kakvo je stanje u zemlji – i to je uspeh.

Neću se ljutiti ako mi kažete da imam skromna očekivanja i da sam sklona kompromisima. Ako ste zaboravili, okupili smo se zbog fašizma, despotije, cenzure, nazadnjaštva i profanog kriminala – nulta tolerancija važi za njih, ne vas.

O nemogućnosti da ljudi u biti istih svetonazora uspostave kreativan dijalog bih volela da se bavimo narednih dana i meseci. Kako je moguće da u istoj sobi, zbog istih problema, svedočim jalovom sukobu osoba koje stoje s iste strane moralne barikade ?

Ne mislim da svi moramo da se slažemo oko svega, niti da su svi te večeri u NDNV-u bili cvećke posute magičnin prahom. Ja prva nisam. Ono u šta sam pak sigurna je da svi žele da žive u normalnoj zemlji i da ih muče do zrna isti problemi.

Napisah, ne bih o tribini, već onom posle.

Scena je bila dostojna filma, tipujem na Žilnika. Ogromna većina nas završila je u istoj kafani, u tri jasno odvojene grupe. Znam da lokal nije odveć velik ali sada ne govorim o komforu, već naboju. Da ne znam o čemu se radi, pomislila bih da se unakrsno gonimo preko sudova i potražujemo nemoguće.

Hej, isti ljudi ?! Naravno da su isti kada sede u istoj kafani. Ne potcenjujmo taj detalj, strahovito je važan.

Znate, oni protiv kojih se, kao, borimo, bi tu kafanu prvo kupili, pa u svadbarskoj atmosferi jednoglasno doneli odluku “X” koja se ne bi svidela nikome iz naše tri grupe.

Tuga, ali je tako.

Srećom, poznajem dobar deo vas koji ste bili tamo. Zato sam i išla od stola do stola, da se javim onima koje dugo nisam videla i da probam, makar solo, da kažem istim tim dobrim dušama da sam tu, gde god sedela. Spremna sam da uradim(o) nešto za sve, a ko je u više pravu, ko u manje krivu, trenutno je toliko nevažno da čoveku dođe da zaplače.

Beba u kontejneru, a pametni i pristojni se ogovaraju.

Pronalaženje na polovini puta nikada nije bilo teže, tako izgleda. Ako poraz 5. oktobra ima ukus i miris, otrovao me je to veče.

Malo posle, shvatila sam da u lokalu sede i kolege muzičari te narod koga apsolutno briga za sve što se dešava pored njih. Potonjih je najviše. Ima u obe fele poznanika i prijatelja, pa sam, skakutajući među tim stolovima (zamalo bling!), imala utisak da me ceo svet gleda.

Kao da činim nešto loše, a što se ne da kazniti ili direktno osuditi.

Veče sam završila pomešanih osećanja. Mi, tako odvojeni, podsećali smo na predrevolucionarni DOS jednako kao na antilope, gazele i impale, koje u svojim pojilišnim zabranima jednim okom gledaju kako da ih ne pojedu lavovi, a drugim čuvaju svoje parče vode.

Skupila sam snagu i sutradan rekla sebi da mi je to veče bilo korisno, jer sam dobila preko potrebno otrežnjenje. Tako izgleda poraz u toku.

Dobra vam stojim da nam niko i ništa neće pomoći da živimo pristojno ako međusobno ne umemo da se sredimo.

Da sada ne nabrajam protiv čega i za šta se zalažemo svi na toj tribini i u kafani, preduga je lista.

Pogled gore, gordost dole.

Znaš ti zašto

I