Na ovom mestu i u ovom trenutku kolumnista bi se osvrnuo na prizor sina predsednika zemlje okruženog notornim kriminalcima, s kojima je očigledno „na ti“. Njihova radost zabeležena je na fudbalskom stadionu, na svetskom prvenstvu u fudbalu, u majicama koje nude „zamrznuti kosovski konflikt“, ako si optimista. Spremniji su na rat, verujem, zato što u njega sumnjam da bi išli.

Zato ih i nose. Po definiciji elite koja mi se najviše dopala od svih koje sam pročitao, u pitanju su ljudi koji ne ispaštaju zbog pogrešnih odluka koje su doneli u životu i karijeri. Nisam do sada video demografsku grupu koja bi preciznije odgovarala ovom opisu od kriminalaca uvezanih u politiku, sport i kulturu.

Ali neću. Predsednikov sin nalazi se na mestu i u društvu koje mu očigledno odgovara. Pronašao se čovek, kućno vaspitanje – ogledna provera. Hajde da batalimo zgroženost sasvim očekivanim ishodištima ljudskih sudbina i posvetimo se onim manje verovatnim.

Na primer:

###

Hodam jednim supermarketom (opet), na graničnom prelazu rafova između slatkog i kiselog. Granica ukusa. Tu je i mlada porodica, mudri su, nose spisak, bez njega su pare laka lovina. Ćerka je prohodalo bebče, a sin dovoljno star da iska ovo ili ono, predškolski uzrast cenim. Mali se zagledao u nešto slatko, pored njega ja, biram kiselo, i sad on od oca traži da mu kupi nešto.

Majka sa ćerkom pametno skreće pogled i nastavlja napred. Prećutni dogovor u hodu, gde je tati zapalo da reši sinovljevu slatku muku. Njih dve su odavno mimo razgovora, klinac hoće to i to, otac ga gleda sažaljivo. Na čelu mu piše da problem nisu novac ili želje sina, ne.

Dete prosto želi nešto što mu apsolutno nije potrebno u životu.

I sad se njih dvojica mirno ubeđuju. Zapravo, sin ubeđuje oca a ovaj mu staloženo govori „ne“, na više maštovitih načina. U jednom trenu, mali naivno posegne za nečim što misli da je ključni argument, kaže da su u reklami za taj proizvod rekli to i to, a otac, vidno promenjenog pogleda, sada ozbiljnog ali ne i strogog, kaže:

„Čekaj, šta smo rekli za reklame?

Mali ćuti. Zna kuda ovo ide.

„Ozbiljno te pitam, šta smo pričali o reklamama, sećaš se? I složio si se tada…“

Mali ćuti. Krivo mu je što gubi, ali pametan je, zna da nije u pravu i mora da povuče ručnu.

„I, šta smo rekli za reklame?“

– Rekli smo da reklame lažu da bi svi kupili to što reklamiraju.

„Eto“, kaže mladi otac, i zajedno nastavljaju niže kiselog i slatkog, prema majci i sestri koji su u drugim, ne manje bitnim problemima opstanka, kod kafe ili još niže.

A meni sve lepo.

###

Prođe neko vreme od tada. Hodam od Limana prema centru rutom na kojoj, smem da se zakunem, vidim sopstvene stope stare tri decenije. Svaku ciglu i korov znam. Kad neko okreči ili zamalteriše kuću ja im u glavi čestitam.

Dolazim do etape na kojoj ima dvorišnih pasa i čekam da priđem jednom sjajnom bipsiću koji je vazda ili previše letargičan, ili previše uzbuđen. Šta god da mu je, ne usuđujem se da započnem divan, par puta sam probao, trezan i ne baš trezan, jutrom i noćom, mlađi i stariji, i nikada nismo postali drugari.

Onda je on, ili ona, u jednom danu omatorio proporcionalno više nego ja i od tada nisam ni pokušavao da se družimo. Tu i tamo mu kažem „Gde si bipsu, šta ima novo“, on me sažaljivo gleda kako prolazim i ne bi da ustaje, da mi ne zgazi senku i ne pomeri svoju.

Tog dana sam, s velike razdaljine, video devojčurak sagnut ispred znane kapije. Visoka, mršava. Tinejdžersko doba, njegova prva faza udara, kada devojčice još nije sram da izgledaju kao što sva deca izgledaju i ponašaju se. Znam i šta radi, pokušava da se sprijatelji sa psom koji je ili letargičan, ili euforičan.

Gledam  je tako sagnutu, nežnih gestikulacija i pogleda. Pas koji je ili smoren ili preuzbuđen ne raguje na njeno prijateljstvo ali se devojčica ne predaje. Nisam čuo šta mu je tačno pričala ali bih jako voleo da jesam. Tu već priđem dovoljno blizu da je mogu čuti, taman kada je odustala. Ispravila se, pogledala ga i rekla mu glasom stare drugarice koja će doći i sutra, da vidi treba li mu šta:

„Pa dobro, idem sada…“

I onda me opazi. Ne mene kao mene, nego nekog čoveka koji će upravo proći pored nje i pred kim se valja vladati na ulici. Napravila je jedan korak u smeru suprotnog od mog, taman smo se mimoilazili, i tihim glasom se oprostila od previše uzbuđenog ili previše nezaintresovanog psa, da je ne čujem kako priča sa kerom. Odrasli misle da je blesavo.

„Ćao…“

Lep stid.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.