Nauka još nije odgovorila na pitanje šta je u Novom Sadu opasnije: biti Albanac, Rom, Hrvat ili homoseksualac.

Ovi što kažu da je najopasnije biti Albanac ističu fotografije polupane imovine trgovaca i zanatlija, kad god naša zemlja ostvari veliki sportski ili politički uspeh, odnosno neuspeh. Kažu i to da se Albanci raspoznaju po govoru te su zbog toga uočljiviji. Njihov jezik na javnom mestu provocira većinska patriotska osećanja jer su pripadnici tog etnosa na Kosovu spremni na rat samo da ne bi živeli sa nama. Posle su taj rat i dobili.

Zagovornici tvrdnje da je najopasnije biti Rom vele da se taj etnos često fizički prepoznaje, tako da Rom/kinja ne mora ni da govori ako želi da završi u Urgentnom centru. Pominje se tu gubitak društvene i ekonomske perspektive od malih nogu, sistemska humana segregacija, kao i podatak da siledžije ne razlikuju romski i albanski jezik, zbog čega je moguće prebiti Albanca koji je zapravo Rom i to je pretpostavljam kolateralni uspeh operacije. Romi, ispostavlja se, su diskriminisani čak i kada trebaju da fasuju batine zbog nečega za šta lično nisu krivi.

Hrvati su istrebljeni i to se više ne računa. Postoji neki ban Jelačić u Petrovaradinu i čaršija se jako uzbudila što mu je kuća gde je rođen omalterisana i okrečena, a nisu domovi srpskih domaćina u okolini.

Novi Sad, domaćinska briga

Homoseksualci, ti kraljevi mimikrije, su najteži za uočiti. Izgledaju, ponašaju se i govore isto kao Srbi. Možda zato što jesu. Ta činjenica frustrira siledžiju, neophodno je da uloži nadljudski napor kako bi ih prepoznao. Onda se razgali i dobije elan kada mu to pođe za rukom, pa je stepen povreda homoseksualaca veći nego kod Roma i Albanaca za tu nijansu radosti.

Kako idu dani, izgleda da je najgore biti žena. Od ubistva pripadnika tzv. manjine vlasti i mediji će napraviti lažni cirkus par dana, a šta se desi kada ubiju pripadnicu tzv. apsolutne većine – srpkinju pravoslavne vere, počinilac Poznat Organima? Ama baš ništa, čast izuzecima.

Sve su ovo verodostojni podaci, ali, znate šta?

U Novom Sadu je najopasnije biti drvo.

Novi Sad, povratak domaćinske brige with vengeance

###

Juče se neki svet, a uvek su to premalobrojni Isti Ljudi, okupio da brani svoje pravo na drvo, travu i sve ono što nije beton, plastika, staklo, asfalt i čelik. Akcija Ne damo livadicu je načelno krenula dobro, potpisane su peticija i lista obrazloženja uoči farse zvane Javna rasprava. Isti ti Isti Ljudi moraju fizički čuvati svoju zelenu površinu od propasti kao, štajaznam, brata ili sestru albanskog etnosa.

Razlika između drveta i, recimo, homoseksualca je u tome šte prvo hoće da ubiju fakultetski obrazovani ljudi bez obraza, a drugog/gu bulumenta šljama kojoj su obrazi nazad ispod kaiša. Grad Novi Sad i Republika Srbija odavno su se svrstali u zaštitnike krupnih nedela i kapitala, a ne građana/ki i njihovog interesa, zbog čega je pasivno posmatranje tzv. urbanističko-građevinskih intervencija jednako saučesništvu u zločinu na gradom. Sedeti, kritikovati, smatrati, ukazivati… u ovoj borbi za bukvalni, svakodnevni život, ne znači apsolutno ništa.

Dođi na crtu ili ne govori.

Pokojni sociolog grada profesor Ljubinko Pušić mi je u intervjuu za list „Dnevnik“ rekao da je CIA javila našim bezbednjacima da je Novi Sad izgrađen novcem dobijenim preprodajom droge. Novi Sad, čist grad opranih para. I nikom ništa, polivaj beton i ne pitaj za zdravlje.

Kada je profesor Pušić umro nismo čuli jedno dostojno slovo o čoveku, toliko o govnarima u politici, fakultetima i medijima.

Prozivka važi i za prošlu garnituru političkih kreatura, samozvanu opoziciju, kojoj ne preporučujem da se terenski bori za naš interes. Radite malo mimo kamera, manje ćete nas nervirati, a jednake su vam mogućnosti.

Slične situacije poput ove juče smo imali kod parkića u Futoškoj ulici, zatim zelenoj površini kod Muzeja i šta se dogodilo? Za sada su ih vlasnici moći i novca ostavili na miru, mada to u Srbiji nije nikakva garancija i jedina brana za beton, parking i stambeno-poslovni prostor smo mi.

Važno je napomenuti da Iste Ljude okupljene oko inicijative Ne damo livadicu izuzetno i neopisivo boli Okno Gde Sunce Ne Sija zato što nema dovoljno parking mesta u strogom centru grada. Ko projektuje, ko odobrava, ko i kako zida? Kolima u strogom centru nije ni mesto.

To što nas vode mentalni i moralni bogalji koji osim prodaje gradskog građevinskog zemljišta ne umeju da namaknu nikakve pare i stvore industriju je isključivi problem njih i građana/ki koji su ih izabrali svojim neznanjem, zlobom, bili glasovi ucenjeni ili kupljeni. Ili prosto nisu glasali, što je isto.

Zahvaljujem se svima koji su se okupili na Livadici i demografskom raznolikošću potvrdili validnost Opšte teorije proseravanja ™. Čim smo drugačiji, znači da je priča vredna.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.