Nekada odem ispred zgrade na vazduh, proverim ko pere i kuva kada je struja jeftinija. Ko ima platu i penziju u dinarima manju nego političari u evrima. Ako ima. Ne vole svoju zemlju dovoljno jako.
Reče Mira Banjac, onomad:
“Bili smo siromašni ali čisti”
Slušam tutnjanje veš mašine i unutra sam. Prljava čarapa, istanjena na peti. Bez vazduha, zgnječena i potopljena u nečasnom talogu.
Svi hoće da se druže tako da mi cokulom stanu na lice. Kažu mi da ne umem da volim, a ja verujem zbog te čizme.
Viđam oprane prljave ljude svaki dan. Raspadaju se, Prečetov poslednji jahač Apokalipse; kugu smo istrebili i prepustili mesto Zagađenju.
Lica onih od kojih očekujem svašta su umorna. Plašim se odmornih, svežih osoba. Animalno i iracionalno.
Mi smo društvo moralnih nakaza – ne primećujemo sebe u drugima.
Kontaminacija se prenosi s kolena na koleno. Sami sebi nismo do kolena. Koga vi stavljate preko kolena ?
Odabrali smo smrt kao da je vino i takvom ukusu nemam šta pridodati. Vazduh je otrovan, voda olovna i neki su se snašli. Pomogli smo im, ljudski naivno. Njima su usta puna naroda, a narod u njih nema šta da stavi osim nemuštog, nepismenog jezika.
Uspeli smo da se zavadimo zbog novca mrtve dece i napunimo sportsku halu bez smisla i cilja.
U Srbiji ljubav prema silovatelju i dželatu ne zahteva didaskalije. Lešinari mrtve dece ostaju gladni jer su im lavovi odsekli krila, a meso jedu samo ako je balsamovano. Svetinje nisu nestale, preselile su se u niži rang takmičenja. Nema reklama i posete.
Ima poetske pravde, sveštenici pomokrili sveto, privrednici krali, političari ubijali. Alibi za ludost nikada jeftiniji i niko da pokuša.
Niko da ga ukrade!
Svi smo jako, previše normalni. Čisti spolja i unutra. Potkoženih, neprimetnih defekata. Greju naša bića, nema ko drugi.
Bivše klanice, apoteke u postavci.
Rafovi…
Znaš ti zašto
I
Be First to Comment