„Hvala, i srećan rad.“

Predsednik Srbije, ekipi „Insajdera“

###

Da, gledao sam. Kako mi je bilo? Isto kao i tebi.

###

Pošto u vezi sa intervjuem, kog je Predsednik dao Brankici Stanković za „Insajder“, primećujem šokiranost dela javnosti zbog njegovog toka, ishoda i kasnije tumačenja, za početak mogu napisati da je od te šokiranosti jedino veća moja šokiranost šokiranošću. Zbilja, jedino što me od povratka skoro pa kompletne ekipe satrapa iz devedesetih iznenađuje je iznenađenost onih koji su očekivali drugačije ljude, svetonazore, e(ste)tike i senzibilitete, od onih kojima smo lično svedočili. Da upotrebim rečnik koalicije okupljene oko SNS – „Svako dobronameran vidi da je to isti čovek“.

Foto: Youtube/Insajder video

###

S tim u vezi, da razjasnimo: Predsednik ovaj intervju nije dao da bi ti ili ja nešto saznali. Namenio ga je osobama koje ili već glasaju za njega, ili im je trenutno previše mlak u odnosu na starog, dobrog radikalskog Vučića, koji se sve ovo vreme ionako pretvara da bi zajebao Zapad koji nam želi zlo. Dobrom delu njegove glasačke mašinerije, o stadu da ne pišem, se ne dopada umiveni Predsednik pripitomljenog rečnika i zato sa njima manje ili više oprezno koketira.

A sad je pobedio i mrski „Insajder“!

Ne mogu vrištati dovoljno glasno koliko je ovo opasno po sve nas, voleli ga ili ne. Naš Predsednik je savršeno svestan da zloupotrebljava ljudsku glupost i naivnost, što je delimično manir svih političara, na svim meridijanima, ali bi se samo „potpuni idiot“ usudio da vidljivu i njemu razumljivu odbojnost i antagonizam dok izgovara kovanicu „američka televizija“, maskira kao puko iznošenje činjenica. Za mene je to ništa manje od vređanja dostojanstva i inteligencije publike, a ko mu je poverovao da samo iznosi ono što jeste, za ovo nema blagih reči, ta/j ne poseduje osnovnu emotivnu inteligenciju, pristojno vaspitavanim ljudima dostupnu negde u ranoj osnovnoj školi.

Znate kada neko kaže da je u redu Albance zvati Šiptarima jer, pobogu, oni sami sebe tako zovu? E, taj lik.

###

Druga zabluda na koju nailazim tiče se, rečnikom jednog tabloida, „demontaže Brankice Stanković“. Koleginica tobože nije uspela da ga uhvati u laži, pobije njegova sumanuta obećanja koja se silovito množe, elegantno je odbio sve njene argumente i na kraju se ona njemu izvinjavala. Poneti ovakvom procenom, obožavatelji Predsednika darivani fundamentalnim osećajem za takt i lep manir, na društvenim su mrežama čak hvalili Brankicu Stanković za korektno urađen posao.

Intervju je naravno bio bezveze ali ne većinskom krivicom ugledne novinarke.

Moralni ambis garniture oko predsednika sjajno se vidi baš u ovakvim situacijama, kada su neistomišljenici po njima dobri, kvalitetni i ljubazni, a što podrazumeva da su u Očima Većine poraženi ili u defanzivi. Ako se dogodi suprotno, ako u Očima Većine neistomišljenici beleže krupne poene, isti ti ljudi završe na nacionalnom ekranu ili papiru sa metom na čelu i klevetama u gaćama.

###

Možda je to zbog novinarske prakse ali meni je intervju bio najblaže rečeno dosadan. Nijednom nisam osetio gađenje ili tihu bol izneverenih očekivanja, to je upravo bio Predsednik kakvog znamo i kakvim se, sve češće, izdaje u svilenom ruhu ispod kog je raspali gunj sa šiljcima. Decenijama ga slušam kako laže i govori niskosti, vređa sve ono što ljude razlikuje od ostalih životinja, zašto bi me potreslo ako to uradi u tzv. beskompromisnom „Insajderu“. Drugo mene muči.

Pregalačkim uništiteljskim radom Predsednik je do te mere srozao kulturu medija i javnog govora da je konačno u situaciji da mu niko ništa ne može, pa ni Brankica Stanković. Intervjui s njim, ili s bilo kojom osobom iz njegove piramide moći, su besmisleni. Sve i kada bi novinarka u studio dovela svedoka očevica, da onaj Arapin doleti i glasno optuži Predsednika da je Beograd na vodi vrhunac kriminala pod državnom keceljom, Predsednik bi ga elegantno otresao arsenalom šupljih reči, baražnom paljbom biranih poluistina, jurišom zamena teza i tepih-bombardovanjem fingirane statistike.

I nikom ništa.

###

Nisam pametan kako bih se postavio na mestu koleginice Stanković. Ovo je Kvaka 22: ne možeš odbiti Predsednika ako si dobar novinar/ka ali ništa ti pošteno odgovoriti neće. Jako je lako reći da je Predsednik do te mere urnisao javni diskurs i pravila političkog ponašanja da je dobar intervju s njim bukvalno nemoguć. Još je lakše reći da je novinarka morala da odustane i ne radi intervju koji će on namerno minirati. Život je, zapravo, jako lak u Srbiji.

Cenim hrabrost koleginice da mu stane na crtu i ne mislim da je ona tako „demontirana“ dala verodostojnost njegovim stavovima i povećala mu publiku. Ako bih šta uradio drugačije, verovatno bih se fokusirao na manje tema, pre svega onu zbog koje će jednom, verujem, da zglajza – Beograd na vodi.

###

Postoji, doduše, jedan način da u ovom životu poluraspada vidimo dobr intervju sa Predsednikom. Da se nađe u sebi maksimalno neprijateljskom okruženju – humoru.

Sa tim sam pomiren i kukati nema svrhe: ovoj ekipi na vlasti činjenice ne igraju bitnu ulogu. Ljudi koji ih podržavaju ne obraćaju pažnju na istine koje ih zaobilaze u blaženom neznanju. Idemo opet: Bratislav Gašić nije “kažnjen” zato što je indirektno ubio sedmoro ljudi, već zato što smo svi videli kako vređa novinarku.

Jedino što pali je cirkus. Loši novinari ga prave u njegovu korist, a dobri ne mogu da se valjaju u njegovom svinjcu od intervjua. Ostaje nam samo nada da se Predsednik izblamira sopstvenim trudom i da sramota bude jasna i osobama bez osnovne škole.

Intervju sa Predsednikom, dakle, nadalje moraju da obavljaju isključivo humoristi, satiričari i slični, mimo svake novinarske ili protokolarne norme. Recimo, da Predsednik sat i po vremena provede sa ekipom „Državnog posla“, da sede razbaškareni u kafani, pa da ga Dime, Nikola i Ćira, u karakterima koje glume jakako, propitaju kako funkcioniše država, kako se živi, da li je partija majka, a on bog, otac i batina svih nas.

Šta mislite, koliko bi sekundi prošlo do prvog “Evo, usraću se!” ili “Šta ti dečko radiš…”?

To bi razumeo svaki njegov glasač i neglasač, a nemojte misliti da bih tzv. opoziciju poštedeo ovakve vrste javnog razgovora o svima nama i našim prioritetima. Tu ne bi bilo vrdanja, laganja i grbavljenja, odnosno takvi bi pokušaji neslavno propali jer bi to bio dribling duha na malom prostoru, gde je Predsednik užasno tanak, a ni tzv. opozicija nije mnogo bolja.

Kada nije bitno šta piše na papiru ili ekranu, već šta čovek oseća u srcu i glavi. Tada bi, jednom tako izmajmunisan, Predsednik nadam se pocrveneo.  I jedino tako.

To se naravno nikada neće dogoditi, čak ni kada bi tri drugara iz DP to želela, a neće. Sve što bi moglo da ih snađe je da intervju uspe, pa budu novi državni neprijatelji, odnosno ne uspe, pa da ih na Tviteru pohvali Nebojša Krstić.

###

Stanković: „Dobro, u pravu ste.“

Predsednik: „Naravno da jesam.“

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.