###
Rekao mi je da trenira da više ne čita vesti. „Samo bicikl, elektronske cigarete i svetska revolucija“. Posle vesti nismo ni informisaniji, ni pametniji, zato što se ne razgovara o temama koje su najvažnije: ubijene žene u centrima za socijalni rad, obešeni i spaljeni radnici u fabrikama. A opet, „Da nema Vučića sve bi bilo isto. Možda manje džibersko, bez vazduplohova i Vulinovih uniformi, ali bilo bi nešto drugo – zaboravljamo na sve te bizarne blamove“. Sa sociologom i kolumnistom, docentom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i građaninom jugoslovenske veroispovesti Aleksejem Kišjuhasom pričam gde drugde nego u kafani, mestu u kom je nastalo moderno društvo.
„Kafa je bila postala mističan, ezoterični prizvod sa Istoka koji su tadašnji hipsteri hteli da konzumiraju. Uz kafu i naravno – pivo, vodila se racionalna diskusija među pripadnicima srednje, narastajuće buržoaske klase i to je stvorilo Francusku revoluciju i moderno društvo. Prvi put posle srednjeg veka je prosečan građanin osećao da ima pravo da nešto javno kaže. To su danas komentari ispod vesti. Od kafana do čet-rumova javna sfera se nikada nije dovoljno zapatila u Srbiji, kao i ideja da je vlast tu zbog nas, a ne mi tu zbog nje – to je kognitivna revolucija koju još čekamo i zbog koje nismo moderno društvo. U firmi Srbija d.o.o. političari su naši zaposleni, a mi se ponašamo i dalje „ćuti, znaš li ti ko je on…“, kazuje mi Kišjuhas, koga sam po dolasku pozdravio sa anonimno-komentarskim „zdravo, umišljeni elitistički skribomane i imaoče mišljenja o svemu.“
„I ovo će delovati umišljeno, ali me sve to sa negativnim komentarima ne potresa previše. Potrese me jedino kada to iznervira roditelje i devojku, ali mene lično ne. Otvaranje prostora za anonimne komentare je neka vrsta civilizacijskog dostignuća. Doduše, tužno je videti da iz komentara ispod „Gardijanovih“ tekstova nekada naučiš više nego iz samog teksta, dok se kod nas to ne dešava. Ali nisam elitistički iznad toga. To je dobra stvar čak i kada ne ide meni u korist.“
Hteo sam da pričamo o podeljenosti društva, na koju elitu misle tvoji kritičari?
Moje kolumne se trude da imaju teze utemeljene u znanju, a ne da su puka forma stava jer ne mislim da moj lični stav o životu i svemiru ikoga naročito zanima. Ne verujem ni u edukativnu funkciju kolumni i novinarstva uopšte, ali neka onda te kolumne bar budu utemeljene u znanju i u činjenicama. Ponekad to jeste neka vrsta mudrovanja, ali elita je generalno besmislena reč. Znaš i ti da među svim tim profesorima, doktorima, glumcima, psiholozima i advokatima ima svega i svačega. To što imaš diplomu i neku vrstu statusa te ne kvalifikuje da budeš elita. Svet nije podeljen na elitu i masu. Uostalom, imaš građanske i nacionalističke intelektualce. Imaš književnike nacoše, a imaš i Konstantinovića i Koču Popovića. Kolumnisti mogu jedino da izbace kreativne ideje u etar, i ako se o njima povede polemika to može da proizvede nešto dobro. Ja sam retko u takvoj poziciji, pišem zato što volim i zato što mi je to najbolja zabava koju sebi mogu da priuštim. A realna moć se nalazi kod donosioca odluka.
Složićeš se da smo duboko podeljeno društvo i da nam to nimalo ne koristi?
Jesmo. To se najbolje vidi na šizofrenim stuacijama u kojoj predsednik Aleksandar Vučić bira lezbejku za premijerku i ti onda više ne znaš kako da reaguješ. Čovek bi to pozdravio, a s druge strane ne možeš da pozdraviš njega i njegove odluke. Ima i kontre, nacionalisti i rusofili koji ga podržavaju, zbog svog habitusa ne mogu da pozdrave ženu i lezbejku kao premijerku. Nešto slično je bilo sa njegovim pismom o Kosovu.
“Unutrašnji dijalog”?
Napisao sam kolumnu koja je afirmativna povodom „unutrašnjeg dijaloga“ i suprotna mišljenju građanske elite, rekavši da bi ljudi trebali da odgovore na taj dijalog. Osnova izneta u njegovom tekstu je nenacionalistička, nemitološka i dobra je kao osnov za razgovor. Nije pisao o tome da branimo srpske svetinje, ognjišta, nejač i ostale gluposti i da nikada ne damo Kosovo.
Ali dan posle na “Pinku” je pogazio samog sebe, pa mu je Dragoljub Mićunović indirektno odgovorio u “Vremenu”, parafraziram, da nema smisla zvati nekoga ako ćeš ga prethodno demonizovati i lagati sa pozicije sile.
Ne samo to, nego je odmah zakuvana sramotna ideja o Deklaraciji o opstanku nacije, a na tom užetu smo već visili. Stojim iza pisma, koliko god je to kontraintuitivno i jeretički reći. Ali, njegovi birači bi jedva dočekali da ga iskuliraju ovi s druge ili „naše“ strane, da kaže da je pokušao, niko neće, sada ćemo onako kako ja hoću i nazad u zagrljaj majčice Rusije. Moramo iskoristiti tu šansu, to nas ne čini naivnim, iako kao zlu paru poznajemo čoveka koji izbacuje tu ideju. Ne smemo biti elitistički gadljivi na razgovor i praviti se da Vučić ne postoji.
Misliš King Kong ruši grad, a ti kažeš da ne postoji u udžbeniku iz biologije.
To nije slon u sobi, nego brontosaurus. A i taj brontosaurus je jedna fikcija i nikad nije postojao. Kad je dolazio na vlast, Nebojša Prokić i Vesna Pešić su se šunjali oko njega, posle bili prokazani i ućutali su. Ali, zamislimo samo da je Vesna Pešić šefica poslaničke grupe SNS u Parlamentu? Sve bi bilo za nijansu bolje nego da su to Babić, Martinović i slični. Da se određeni deo antitadićevske elite približio njemu, da je Čedomir Jovanović bio ministar inostranih poslova, a ne Ivica Dačić, to bi bilo bolje za ovo društvo, zar ne? Dobro je biti prvoborac i društveni higijeničar ali to naše društvo neće učiniti boljim i srećnijim. Bolje je da nam korektori Vučićeve politike budu ovi ljudi, nego Dveri, Marijan Rističević i Tomislav Nikolić.
Zar ne misliš da je kao državni lider i inicijator ideje Vučić morao prvi dati neki predlog i preuzeti deo odgovornosti?
Verovatno, ali njegova taktika je kao i sa Anom Brnabić. Da nam baci kosku i da je mi glođemo. Na takve pokušaje ipak bi trebalo odgovoriti, nećemo izgubiti moralni integritet i biografije, to je moj neki jeretički stav.
Primetio si da su sa albanske strane na poziv o dijalogu pozitivno reagovale brojne javne ličnosti, čak i premijer Albanije Edi Rama, ali ne i glavni politički igrači sa Kosova?
I oni na Kosovu jašu nacionalističku matricu kod kuće i dobro im ide. Jedva čekaju pokretne crkve na šinama da bi rekli da se sa Srbima ne može sarađivati. A neko ko poziva na mir na Balkanu, čak i ako je sa izbora za mis, jeste retka pojava pa ne treba biti ciničan, bez obzira na to da li je u pitanju čisto politikanstvo. Meni to sve sa pozicijom i opozicijom deluje sholastički – koliko anđela staje na vrh igle? Tanka je linija između naivnosti i otvorenog srca i u tom smislu je teško balansirati, ali u nekim situacijama treba prihvatiti lulu mira i od nekoga ko nam je bio praiskonski neprijatelj, a tu naravno mislim na predsednika Srbije. To je realnost, valjda.
Napisah i ja da je nemoguće da taj čovek radi apsolutno sve pogrešno.
Ovo nije apologija, mi sve znamo o njemu, ali na neovučićevski narativ ponekad treba promišljenije reagovati. Opet se vraćamo na temu elite – oni koji su apsolutno protiv svega što on izbrblja, i čitavu politiku baziraju na tome, dobro žive od toga. Loša kritika loše vlasti može biti gora od same vlasti. Dobro uhlebljeni antirežimski analitičari, opozicioni lideri i ostali, dobro žive od toga i lako im je da se sprdaju i odbacuju ga s indignacijom. A paralelno sa tim obični ljudi žive jako teško i nije im ništa bolje.
Ipak, potrebno nam je nacionalno jedinstvo po ovom pitanju, odnosno društveni dogovor?
Ne bih to nazvao skaradnim „nacionalnim jedinstvom“, koje je uvek neka prevara i zamešateljstvo, ali to nešto poput društvenog dogovora fakat jeste neophodno. Znaš, Crnogorci su tu dobar primer. I oni su, kao i svako društvo uostalom, podeljeni na ovakve i onakve. Ali, imali su relativno jedinstvenu viziju oko toga kuda idu i šta žele da budu. Doneli su prilično hrabre odluke, predvođeni fantastičnim liderom i najvećim sinom postjugoslovenskih naroda i narodnosti Milom Đukanovićem. Od razdruživanja sa Srbijom, priznanja Kosova, do ulaska u NATO, uprkos njihovim još mitologizovanijim vezama s Rusijom. Oni imaju društveni dogovor da žele modernu Crnu Goru. Sve ostalo su frazetine – oni hoće da ne idu nazad, već napred. A posle mogu sholastičariti i deliti se na konzervativce i liberale, primorce ili brđane. Društveni konsenzus oko toga kuda naše društvo želi da ide je zaista neophodan.
Pitanje za milion dolara – kako mi to da uradimo?
Blage veze nemam, ali je moj odgovor prilično mračan. Mi smo Miloševića srušili tek posle bombardovanja. Pojavila se neka vrsta konsenzusa da je sada to – to. Nije to bilo ni 9. marta, 1996. ili 1997, ne, dok ne ribaš koru s drveća i mećeš je u supu, ili ti padaju bombe po glavi, nema otrežnjenja. A plašim se da nas ono tek čeka. Ne prizivam, niti priželjkujem nove ratove i krize, bolje je da to ide postepeno, ali to znači decenije mrljavljenja i femkanja, dva koraka napred – tri nazad. Ratovi ovde kao da nisu završeni. Otvorena su pitanja u nekim glavama o BiH, Kosovu, Makedoniji, a u nekim čak i o Hrvatskoj i rahmetli Krajini. Živimo u primirju i to ne može da izađe na dobro.
Ko su autoriteti koji nas mogu povući napred, koga slušati? Zato sam te na početku pozdravio sa uvredama internet komentatora jer je ljudima pun kufer mudrih autoriteta.
Nemam kvalitetan odgovor na to. Pojma nemam. Gomila institucija je izgubila autoritet, ne govorim samo o crkvi, Akademiji i univerzitetu, već i o autoritetu običnog učitelja i lekara opšte prakse koji, o jeresi, želi da vakciniše tvoju dečurliju da ne bi ogluvela od malih boginja. Partije su ovde nosioci svega, alfe i omege.
Ne zvuči primamljivo, ali možda one mogu i moraju da nas povedu?
Najstrašnije od svega je što politiku i demokratiju svodimo na izbore. Puko glasanje i cela drama oko izbora nas ne čini politički aktivnim građanima. Za političko delovanje potreban je zdrav politički život i van izbora. A koliko god to zvučalo gotovo kolonijalno, ne bi bilo na odmet da dođe vreme kristalizacije dve velike partije koje se bore za vlast i kontrolišu jedna drugu. Pričalo se da je Boris Tadić pokušao to sa demokratama i naprednjacimam, ali ga je demantovala politička stvarnost u kojoj se svi onda preliju u stranku koja pobedi. Ovde je uvek sve ili ništa, zero-sum game. Stabilni dvopartizam je još daleko. To nije kosmički usud, ali mi smo u velikoj meri preddemokratsko, pretpolitičko društvo koje ne može iz vedra neba da stvori takva pravila igre.
Ko će ovde postaviti državne institucije na noge, pa da krenemo od nule sa javnim autoritetima?
Ma, nemamo aktere koji će to uraditi, a da to nisu, ne znam, Novak Đoković ili Emir Kusturica, a ‘fala lepo i na njima dvojici. Onespokojava to što Vučić propušta tu šansu. Stalno polemiše sa istorijom, sebe gleda u istorijskom kontekstu, a propušta priliku da uradi istorijske stvari. Sa Parlamentom kakvog ima on može da promeni svašta, od Ustava do političke kulture. A upadljivo propušta tu šansu i samo nadograđuje prethodni sistem na jedan džiberski, navijački način.
Dakle akteri smo mi. Ovo zvuči deprimirajuće, kao motivacioni mim (meme)?
Jasno, ali u neku ruku jeste tako, sve promene idu odozdo. Trenutno pišem knjigu sa kolegom Markom Škorićem, knjigu o revolucijama, što je jedna krajnje zanimljiva stvar. Problem revolucija je toliko kompleksan i sofisticiran, mnogo više nego što sam to ranije mislio. Jer, autokratskih režima je bilo od kada je čoveka i društva, a revolucije su opet toliko retke da je to nepojmljivo. Gomila faktora mora da se poklopi da bi se desila promena na ulici i u društvu.
Šta nama fali?
Fali nam nekakav slom ili kolaps državnog aparata. Nedostaje nam i mnogo ozbiljnija ekonomska kriza. I još štošta dramatično. Treba sve da ode dođavola, a ja sam već tamo i čekam.
Odlučni pretorijanci konvertiti?
Da, u sadejstvu sa ekstremno nezadovoljnim građanima, jedino to može da dovede do radikalne revolucionarne promene. Tu mislim i na opoziciju, jer i oni pripadaju političkoj klasi, dobro se oni razumeju. I onda se vraćamo na mim „svi su oni isti“. A ima tu neke istine u realističkom smislu, da svi oni pripadaju istoj kasti, da imaju svoja zasebna pravila ponašanja, klubove književnika, kafane i salonske stanove. Zvuči kao zaverašanje ali nije, određene strukture tako funkcionišu u odsustvu institucija, koje opet u razvijenim društvima mogu postati toliko okoštale i sterilne da nam se događaju razni antiestablišmentski donaldi trampovi.
Kako se dve ubijene žene ispred centara za socijalni rad ovde uklapaju?
Neću da relativizujem, ali nasilja u porodici ima svuda. Ta vrsta patološke, homicidno-femicidne ljubomore muškaraca je u određenim procentima karakteristika ljudske vrste, koliko god to ružno zvučalo po dotičnu ljudsku vrstu. U tom smislu, institucije su te koje su zakazale, a takve brutalnosti su samo vidljivi vrh ledenog brega. Ali, analogno po uzrocima, a ne i po posledicama, je stanje stvari u kojem ti da bi upisao dete u vrtić moraš da pribaviš 40 papira. Neefikasnost birokratije, a tu se vraćamo na Vebera na kog se predsednik pozerski poziva. Birokratija nisu samo smarački obrasci u gradskoj kući ili ispitne prijave na fakultetu, nego su to i policija, škola, ambulanta, centri za socijalni rad, gerontološki centri, kućni saveti po zgradama i efikasno funkcionisanje institucija uopšte. Birokratija mora biti racionalna, nepristrasna i da je vode profesionalci. Taksi služba je najbolji primer efikasne birokratije: dobiješ vozilo za pet minuta, vozi ga profesionalac, a dispečere ne zanima ko si, šta si i odakle si. To moramo preneti na sve institucije. Dok mi jedan predmoderni, zemarački i drugarsko-srodnički sistem prebacujemo u sve institucije, a ubijene žene su vrh tog zlog i naopakog ledenog brega.
Da li bi ishod bio drugačiji da nismo duboko ukorenjeno patrijarhalno društvo?
Ima i toga, van svake sumnje. Tu dolazimo do teme kulture koja je neodoljivo patrijarhalna. Komšije to ne vide kao problem, od udžbenika do narodnih pesama je žena ta koja treba da sluša i da ćuti i trpi.
A imamo premijerku, lezbejku. Da li je njen odabir uvreda za ubijene, maltretirane žene i sve pripadnike LGBT populacije ili se sve vrti oko moje bizarne šale da se gej Vučić oženio usedelicom Brnabić kako bi celo selo bilo ućutkano?
Ima smisla tako reagovati. Imao sam tanku nadu da će se ona, dolazeći iz habitusa iz kojeg dolazi, barem ličnim primerom ili makar pozerski založiti i za ova pitanja, za probleme žena i LGBT populacije. Ali to se ne dešava jer je izliv tehnokratizma u mozak verovatno sudbina. Ne može ona da pobegne iz svoje klasne svesti i da saoseća sa radnicima “Fijata”. I onda izlazi Vučić, čiji je jedini odgovor u strožijoj kaznenoj politici, kao, nasilnici će onda bolje razmisliti pre nego što ubiju ženu ili dete. Neće! Zna taj da će biti kažnjen, ali njega to ne zanima. U „zločinu iz strasti“, kakva grozna sintagma jer tu strasti nema, ti nisi racionalna jedinka i tu kazne ne pomažu.
A tu je i premijerkin servilan odnos prema ruskom ambasadoru, kome se „stenogramski“ izvinjavala za nešto što je zvanična državna politika naše zemlje?
To je simptom za ogroman društveni problem, jedna užasno važna stvar koja implicira odsustvo jasne sociopolitičke vizije o sebi i svom mestu u regionu, svetu i kosmosu. Politika i Rusija i Evropa i Amerika i Kina i Kuba i Brazil i Indija i Uganda i Trindidad i Tobago, Trojstvo i Duvan, ej!, i sve, a zapravo ništa od toga, jer mi smo najjači od svih. Tadićeva politika, to je najveći problem srbijanskog lutanja. Ubij me, evo, ali ja ne vidim šta je toliko loše u tome da hrabro i nepokolebljivo Srbija kaže „mi želimo modernu Srbiju i Srbiju u EU“ i tačka. Pa to je neverovatna, istorijska prilika da se najzad privežemo uz ta društva koja trenutno predstavljaju bolji, bogatiji i nekako normalniji deo Planete. Jer, ranije u istoriji nam oni tu šansu nisu ni nudili, obolevši od teške kolonijalne kurcobolje za divljake sa Balkana. Mi možemo do kraja svemira seiriti o problemima EU i Amerike, sve je to tačno, ali čoveče, Rusija?! U svetlu kosmičke ispale za Južni tok, kod nas nema lika, sa izuzetkom Čede i Nenada Čanka, koji će reći „Alo, ne!“. Ja ne razumem šta tačno fali svrstavanju Srbije uz zapadne zemlje u ovom momentu? Neka mi neko pokaže odgovore šta tome fali, a da to nisu spisi njihovih istorijskih kolonijalnih grehova. Pa, ta ista Rusija nas tretira kolonijalnije nego ova EU koja, ukoliko uđeš u nju, odraće se da poštuje tvoje različitosti, specifičnosti, identitete i ostale gluposti, čak i ako si nekakav tamo Rumun, Luksemburžanin, Slovenac ili Mađar.
Ti si jedan od retkih koji javno problematizuje vezu između seksualne frustracije i društveno-političke destruktivnosti, zašto?
Karikatura: Hugo Nemet
Pa to je ono surovo istinito: dečko, jel’ jebeš ti nešto? Mi, Homo Sapiensi, smo i seksualna i preseksualna bića, to je ogroman deo našeg identiteta, naših motivacija, želja i strasti. Iako je to u Srbiji i sličnim društvima tabu, što je potpuna ironija jer na ovaj način veliki deo karaktera guramo pod tepih. Nema tu mnogo mudrolija, bolest nepražnjenih mošnica je u korenu svih naših nacionalizama i fašizama. Zatucani smo zato što se ne tucamo. To je frustracija sobom koja se onda iskijava u drugim stvarima i ubeđen sam u to da ljudi koji vode emotivno i seksualno ispunjene živote imaju bar malo progresivniji pogled na svet. Pitanja seksualnosti zasecaju u gomilu odnosa u našem društvu, odnosa prema ženama, seksualnim, etničkim, verskim manjinama i generalno „Drugima“ koji navodno „kradu“ naše žene i identitete. Neispunjenost u tom smislu može imati pogubne društvene posledice ako je takva kreatura na poziciji moći. Sećaš se neonaciste koji je postao transrodna osoba? To je filmska storija koja je s jedne strane komična u svom stereotipu, a opet je realna, istinita.
Serotonin i oksitocin nas čine boljim osobama, a njih lučimo najviše kada smo sa onima koje volimo ili se žrtvujemo za tuđe dobro?
Tako je, sve je to najzad neurohemija u našem mozgu. Ako nemaš to nešto da te radi, onda te radi Velika Srbija. I nije ovo banalizacija i ja zaista volim da prozivam na tu temu. Treba ih udarati gde ih najviše boli. Pitanje seksualnosti je lakmus papir za sve. Uostalom, šta imaš da kažeš za gej paradu? Na osnovu tog odgovora ti sve vidiš. Seksualne slobode su u velikoj meri preduslov ostalih društvenih sloboda, samo se o tome ne razgovara dovoljno niti ozbiljno. A osoba koja je „na ti“ sa svojom seksualnošću će biti otvorenijih shvatanja i prema drugim društveno-političkim pitanjima koje nisu u direktnoj vezi sa seksualnošću, čak i kada indirektno jesu.
A na kraju, kažeš da živimo u tri veka paralelno?
Otprilike. U nakaradnom svetu u kojem imaš direktne primere posve drugačijih društvenih odnosa, tipa Skandinavije ili firme i iskustva tipa “Gugl”, a istovremeno imaš masu ljudi koji su mentalno i emocionalno i identitetski zaglavljeni u 19 veku. To je Dobrica Ćosić, ideolog srpskog nacionalizma i verovatno najveći zlotvor ovih naroda i narodnosti barem priznao, da mu je 20. vek tuđ. „U tuđem veku“, kako je govorio. Za njega su bile važne vrednosti 19. veka, misleći na patrijarhalnu, romantičarsku i nadasve zaostalu Srbiju u kojoj se on dobro osećao. Zato mi danas živimo 19, 20. i 21. vek paralelno, pa uz mobilne telefone i dalje iskijavamo anahrone nacionalne ideje, poput one o jeziku i da se srpski jezik i ćirilica zaštite. Dokle više?! Ako ga prečistimo od anglicizama, germanizama i turcizama – ostaće nam jedino da lajemo.
ZTZ
Kišjuhasu da li si ti čuo da je bolje ćutati i biti smatran budalom nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju. Ako jesi što ne primeniš, ako niši pročitaj, primi k´ znanju i primeni. Bolje za tebe.
Vaše mišljenje na koje imate pravo.