Kaže mi sinoć poznanik da je pravi pokazatelj stanja u srpskom društvu isplivao baš na ovogodišnjem Egzitu. Veli, ako ga taksisti više ne klepaju po ušima i naplaćuju mu vožnje od Đave do grada 250 dinara, to je znak da smo otišli tamo gde se nerado ide. Naravno da Novosađani/ke preko noći nisu postali kaluđerski pošteni i da je manjak krađe uslovljen ekonomskom bedom, ali ko će to da objasni glasačima koji ne idu na Egzit i egzitašima koji po statistici uglavnom ne glasaju. Predsednik Srbije je zbilja, zbilja čovek koga zasad prati neverovatna sreća. Mi častimo.

S tim u vezi, menadžment Egzita ne gaji ambicije da cenama isprati sve niži životni standard sugrađana/ki. Strah me je da vam napišem koliko koštaju piće i hrana, a ne vidim na ime kog luksuza bi se takva globa pravdala. Mi u Srbiji smo izgleda stvorili novu vrstu supernegativaca iz holivudskih filmova, zovu se Subvencionisani Privatnici. Živeli!

Nego, dan broj dva, odnosno tri. Pišem „tri“ zato što mi je izgleda toliko potrebno vremena da duševno amortizujem prizore kreposnica što nam nevoljno nutkaju piće, robu i flajere na potezu od grada do Tvrđave. Meni je to pretužno. Iza svakog osmeha vidim ulegnuće duha i prisilu koja ne postoji u pristojnim državama, pod uslovom da osmeh uopšte postoji. Kao i sa cenama, nisam imao petlju da ih pitam kolika im je dnevnica i šta sve na njeno ime proživljavaju. U kombinaciji sa duhovno beživotnim hostesama daju nam preciznu sliku paradigme srpskog višestranačja.

Policijska emancipacija takođe beleži pad proizvodnje i prilikom ulaska dame su čekale malo duže u redu zato što nema dovoljno plavih žena da ih pretresu. Možda je ovo nebitna sitnica, a možda smo zaboravili da gledamo i brojimo ko nam dolazi u goste.

Voleo bih da vam napišem da je Novi Sad drugog dana opkolilo nevreme i da su kišu oterali The Damned, ali nisu. Imali smo sreće kao seoska budala i pljusak kratkog daha je privremeno utabao prašinu. Na koncu večeri to je smanjilo broj Egzit slinaca crne boje. Ispred Muzeja je manje ljudi nego što sam očekivao i na prvi pogled je delovalo da sam zalutao. Dobro, možda je idiotski očekivati da bend osnovan u godini mog rođenja ispred sebe ima gomilu mladih, napaljenih ljudi ali priznajem da me je tugaljivo ganulo kada sam video kako se raja provodi na Pikniku.

Šta god vi mislili o njima, Piknik ima publiku kakva se poželeti može. Termin „pola gasa“ ovde ne postoji, brutalno, ciglom u glavu, napakovana Future Shock bina sa punokrvnim pogoom je te večeri sasvim moguće bila najbolja na celoj utvrdi, ne računajući svakako Dance Arenu na koju iz više razloga ne idem duže od desetleća. Drugo veče je, nasuprto prvom, bilo daleko više po mom ukusu i ko voli gitarski zvuk stvrno je mogao da bira i uživa, zbog čega sam hteo da proverim zašto su glavne zvezde na najvećoj bini bili Years & Years. Fizički nisam stigao da odem na mlađahnog Džejka Baga, kažu mi da je bilo dobro i mislim da mu je i te kako mesto na Egzitu, ali zašto se mladež loži na Years & Years verovatno nikada i nigde neću shvatiti. Toliko smo odvojenih stvarnosti, estetike i senzibiliteta da ne mogu ni lošu kritiku da im napišem.

No dobro, ni po’ muke jer sam Gore došao da čujem stare i nove asove Ratos de Porao, odnosno Lazarath. Prvo, stvarno bih voleo da mi neko objasni zašto je na Explosive bini zvuk toliko raskantan? Razumem ja i metaloidni zvuk, i prženje i gaženje, ali sa ovoliko promila prangijaških svirki u krvi znam da je moguće i tamo srediti ton tako da ti uši ne krvare od patnje. Druga stvar, voleo bih da upoznam osobu koja je u svojoj beskonačnoj mudrosti namestila jedan skener, reflektor, šta li, tako da publiku po sredini poliva snopom direktno u oči. Taman uhvatiš tempo i gruv, a onda ti foton svetla kroz oko do mozga probudi pad Sajgona, Neretvu i sarajevski košmar.

Ne marim mnogo jer je Explosve bina ovijeh post-mladalačkih godina (pišem o sebi koliko i Egzitu) postalo mesto okupljanja nas tzv. zrelih. I stvarno, srećem gomilu ljudi sličnih afiniteta i dobi, najbolji mi je bio Srđan, drugar iz gimnazije, koji se lucidno pita zašto Ratos de Porao svira samo hard kor, a nimalo treš, zbog čega je sumnjam nastao mini egzodus pre kraja svirke. Sve u svemu, na oba benda je bilo osetno manje ljudi nego što bih se kladio. A svirke? Ne znam, emotivna hrana za srce je bila dovoljna ali me mozak ne sluša jer i dalje proživljava svetlosno-sonične traume.

U međuvremenu smo imali i potencijalno opasnu situaciju u tunelu, kada se formirao čep ljudi čija su tela imala jasno ispisanu reč „Hejsel“ na sebi. Možda sam neizlečivi optimista kada mislim da je 17 godina dovoljno da se otklone festivalski vrlo preteće situacije po život i zdravlje gostiju, ali sta ćeš – red ispred Silent Disco-a je svetinja i prolazeća reka ljudi bolje da je pribrana i vaspitana, inače će neko ozbiljno da strada.

Tako urnisan i u patološkom strahu od proseravanja otišao sam na onaj stejdž gde ti besplatno kopaju po čakrama i prošlim životima. Fin neki svet za popiti pivo sa, pod uslovom da im ništa ne veruješ. Spokojan saznanjem da sam bio pepeljara i ostriga u dve inkarnacije, potonuo sam u realne festivalske refleksije i shvatio da se ljudi i dalje dele na pristojne i bezrepu stoku, na šta me uvek podsete manjkovi izvinjenja i bacanje smeća gde god se stigne.

Radnicima „Čistoće“ dati Orden zasluga za narod, umoljavam. Uzgred, videh na povratku mlad svet kako uredno čeka na crvenom svetlu iako nikoga nema. Pa, bravo!

Naravno, bilo je mesta i za Kandu Kodžu i Nebojšu, bend apsurdnih obožavanja i kritika publike, čovek bi rekao da su srpska opozicija samim sebi. Nikada nisam shvatao takav polaritet u očima mase, jednog u biti kvalitetnog društva muzičara. No, svirka je bila savim zadovoljavajuća, žao mi je što simpatičnu i talentovanu Sanu Garić na istom mestu nije slušalo ni približno dovoljno sveta. Dživdžan zbori: „To je svirka za manje klubove“.

Što me dovodi do udavljene „novosadske ulice“, gde stare dobre kafane ne rade i Novosađani/ke više ne izlaze. Egzitova autoimuna bolest. Osim sinoć, kada je svirao naš Gift, a ulica namah oživela. Možda sam drtavo sentimentalno đubre kada smatram da domaća masa mora imati kakvu košnicu na festivalu, jer slepo verujem da Egzit bez nas i Đave praktično ne postoji. Možda sam pregažen novim uverenjima i principima poslovanja. Kako god, osim pomenutog Piknika, tada je na Giftu bilo najbolje zezanje, u sasvim razumljivo drugačijem pakovanju, i za tren sam se osetio na Egzitu „kao nekada“. A godina isto imam.

Tada i na fajrontu, kod Tamare ispred VaradINN hostela. U cik zore. Zašto? Hoću da me sretne stara drugarica sa hora. Hoću da se javim Stavri, koga jako retko viđam. Želim da me časte pivom, za pare od papira. Da upoznam neki novi svet i vidim stari. Hoću da se izblamiram upoznavanjem sa osobom koju već znam. Puno li je i odveć graždanski emotivno, oh Egzite…

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.