Da parafraziram kolegu Denisa Kolundžiju, “ovog dana se nikada neću sećati po jednostranom proglašenju kosovske nezavisnosti, već to tome što je osmoro mladih umrlo u novosadskom klubu “Laundž”.

Kosovo je otišlo 1999, a smrt nikada nije napuštala Novi Sad i to nam očigledno ne smeta.

Prvo smrt lepog, a onda i ljudi. Uvek tako ide, tim redosledom.

###

Taj dan je, barem u Prištini, bio sunčan i hladan. Više stotina hiljada ljudi tiskalo se ulicama u opštenarodnom veselju, deca su pokušavala da se probiju do džinovske torte “Nezavisnost”, a ja sam na engleskom jeziku kupio keče, jer se na srpskom to ne čini zbog opravdane bojazni prodavca da će kupac kapom cediti surutku, i posle naučio da se torta na albanskom kaže – torta.

Urednik, fotoreporter i ja sreli smo Azema Vlasija ispred hotela kog su okupirali novinari iz celog sveta. Pitali smo ga u prolazu “Azeme, šta će biti sutra ?” Rekao nam je: “Sutra ? Pa, biće 18. mart”. Istovremeno, u Novom Sadu se višestruka pogibija pripremala kao pacifička oluja, neprimetno i zloslutno, u svoj silini.

U trenutku dok su moji sugrađani umirali u dimu, bazao sam Mitrovicom, tražio neku glupost koju nikako nisam mogao naći, iako oružja, eksploziva, kurava i droge ima koliko želite. Slušao istine i bajke o tome kako funkcioniše nepatvoreni haos zvan RK, nesvestan da je u Novom Sadu isto stanje, ali smo previše fini da o tome javno govorimo.

                                 
                                                       Prištinsko dihtovanje života

foto: europaandme.eu

Za doručkom nas je dočekala vest o tome šta se desilo u NS. Naše pravo da ne znamo ništa RTS je upotpunio prilogom o tragediji u kafeu “Lanč”, zbog čega sam tu nezavisnu kosovsku kajganu prežvakao lupajući glavu o kom se lokalu radi. Onda sam pogledao video snimak i zaključio po lokaciji.

Recepcionar nas je pozdravio rečima “hajde da se vidimo kada Kosovo bude opet naše”.

– ‘Aj ranije, rekoh na izlasku, na šta se ovaj kiselo nasmejao s odobravanjem.

###

Mlade ljude u “Laundžu” je ubila država, s Novim Sadom kao direktnim počiniocem, uz asistenciju potpaljivača, pomagača i vlasnika lokala. Potonji su relativno oštro kažnjeni, ali niko od Odgovornih Lica direktno odgovornih za nesreću niti je imenovan, niti kažnjen. Nisam pravnik ali imam nešto zdravog razuma i znam da su deca ubijena zbog nemara ili zlodela Odgovornih Lica.

                                                                  Masakr Nadležnih
foto: 021.rs

Gde su danas ljudi čiji je nemar pobio devojke i momke, da li će ih pravda ikada stići i da li mirno spavaju, kao što je ministar Dragan Veselinov mirno spavao kada je džipom ubio Katarinu Marić. Budite uvereni, kao jaganjci.

Ista ta država, taj grad, oličeni u ljudima u drugim odelima i s različiti imenima, ubili su šest ljudi u “Kontrastu” 2012. Vlasnici i zakupci tu su bili da pomognu, ali giljotinu ipak povlači Odgovorno Lice.

A od naših vladara, ni pisma, ni razlgednice – ni utehe, ni pokajanja. Broj mrtvih na duši novosadske vlasti opasno raste, za razliku od njihove spremnosti da prihvate moral kao prvi preduslov bavljenja politikom.

Novi Sad je Kosovo. Poligon za mrtve, nepravdu, haos, osakaćene, uvređene i proklete.

Jer niko od Naših nije kriv.

Znaš ti zašto

I