Umro je Dejan Kovačević. Mlad čovek koga su izdali pluća i država u kojoj se, ni kriv ni dužan, rodio da umre. Ništa Dejan vredeo nije dok je disao. Bio je beskoristan ljudima koji tvrde da tebe, Dejana i mene vole više nego sebe ali sada, kada je mrtav, postao im je i te kako upotrebljiv. Šta ste očekivali od činovnika umišljenih da su elita.

Dejanovo ime sada nosi težinu dovoljnu za opčinjavanje bednika reklamiranjem lažne brige. Ne kažem da će ga zloupotrebiti odmah, možda neće nikada, ali se bojim da će me demantovati  nesrećna Milica čim se farsa sa evroatlanskim pridruživanjem nastavi. Pišem naravno o detetu čije sam prezime zaboravio zbog preteške javne upotrebi reči “noša”, kao da bi tragedija bila manja da je 1999. Milica NATO bombom ubijena u krevecu, za stolom ili musava u bari.

“Mala Milica na noši” nije ni slutila da će je najviše oplakivati oni koji su NATO paktu prvo dali povod da nas sravni, a zatim tvrdoglavošću samoubice odbijali da pristanu na njihove nemoguće uslove ulaska na svetu srpsku zemlju. Nisu mogli da pristanu na nešto što će se svakako dogoditi, pa mi vi posle kažite da nismo zaslužili ovakvu vlast.

“Noša” je najprljavija manipulacija posle “ognjišta”.

Nemi svedok jedne duboke nesreće

Dejana Kovačevića nisam poznavao. Sve što o njemu zapravo znam čuo sam od ljudi koji su organizovali i posetili humanitarne koncerte namenjene njegovom zdravlju i blagostanju. Nismo uspeli ali smo probali i ne bih voleo da se bilo ko od njegovih drugara oseća loše zato što nije mogao da spase Dejana. Koliko će Dejan ostati živ sada i nadalje zavisi od toga koliko će ljudi koji su ga voleli živim održavati njegove ljubavi, nedoumice, nadanja i strepnje.

Ova vest me je zatekla u trenutku kada sam nameravao da napišem nešto o gašenju Zelenog zvona u Zrenjaninu. Znate šta je pozorišni klub ZZ, nadam se, i ne bih vas zamarao potresnim nekrologom o (pre?)dragocenom klubu slobode i intelekta kojeg smo kao sistem konačno uspeli da satremo. Ko je više kriv – ovi što su pucali, palili, blokirali, kulirali i zatvarali, ili mi koje to nije zanimalo, ne znam, kaži ti meni.

Ako želite da izgubite novac, kladite se da o Zelenom zvonu nikada neće govoriti oni o kojima se u Zvonu govorilo, rekao bih kritički i činjenički utemeljeno. Prošao je ovde i oprost za snajper kroz grudi, gde neće lep lokal u centru grada kog pametni i smeli uveliko napuštaju.

Da lamentiram nad sudbinom Branislava Gute Grubačkog, koga poznajem, tek neću. Kao prvo, on je i dalje “Dobar primer novog optimizma”, a kao drugo, već je pobedio smrtonosnu bolest. Ljudi sa idejom su jače figure i robne marke od predmeta i objekata, zbog čega je kabinet premijera ovakav kakav je, a Guta i dalje okružen pristojnim i hrabrim osobama. Hvala, doviđenja.

Lično, osećam teskobu jer će nestati bukvalan svet kog sam prihvatio kao deo sopstvene stvarnosti, biće i malo zdravo za gotovo. Vama koji ste poznavali Dejana ovo verovatno zvuči previše poznato i sveže, saučestvujem u žalosti.

Smrti se ne bojim, što me ne čini hrabrijim od tebe. Plašim se umiranja. Bola i smrada kog širi i ubija sve lepo oko pokojne osobe, vrline, norme ili institucije, zbog čega, opet, nisam slabiji od tebe.

Ako ste ikada uživali u mojim razgovorima sa osobama kojima glava ne služi za kapu i selfi, bilo u Dnevniku ili na O radiju, znajte da sam dobar deo njih upriličio ljubaznošću i trudom Gute i kluba ZZ, bilo da nekoga treba pozvati, prevesti ili mu/joj pružiti profesionalne garancije. Srpski: ubediti. I sad, naravno da boli.

Meriti težine smrti je posao monstruma. To su što jesu, nestanci mladog čoveka i neformalne institucije koje smo možda mogli da izbegenemo. Steže me nešto drugo – linija smrti kao metafore. Ona se prostire predugo iza i ispred mene. Ne uspevam da nazrem horizont iza koga omasovljeno raste život i gde smrti, posledično, nešto znače i vrede. Gde imaju težinu, a ne ritual. Mesto gde su eksces umesto kodeksa. Gde nema kukavica koje umiru dva puta dnevno, s putnim troškovima.

Gde si, čoveče, živ i zdrav.

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.