Negde daleko u budućnosti, kada arheolozi budu iskopavali naseobine u kojima su nekada davno živeli građani i građanke Republike Srbije, pre ili kasnije pronaći će pisane dokumente u vezi sa 29. novembrom i svim onim što taj datum predstavlja u našoj istoriji. Neće proći mnogo i grupa zbunjenih naučnika češaće se po glavi, pokušavajući da odgonetnu šta se tačno tog dana dogodilo u toj iščezloj zemlji i kada, budući da su dokumenti ispred njih neusaglašeni i na momente kontradiktorni.

Vođa ekspedicije iskopavanja Srbije sluđeno će gledati raspoložive informacije i upitati mlađe kolege, željan iskričavog svetla istine: “Šta vi mislite, kolege i koleginice, da li je 29. novembar u Srbiji bio dan kada su 1943. fašizmu odbrojani dani i kada su postavljeni temelji buduće Republike, ili je 29. novembar dan svečanog ustoličenja fašizma u Srbiji 2021. i trenutak kada je njegovo de-fakto sprovođenje postalo svima nedvosmisleno vidljivo?”

Ima tome već podosta godina, naš voljeni lider je uveliko bio alfa i omega tvog i mog života, kada sam intervjuisao književnika Filipa Davida, čoveka koji je na svojoj koži osetio sva uobličenja, manifestacije i krajnji učinak najopasnijeg političkog svetonazora u novom veku. Osetio sam potrebu da ga pitam misli li, kao nepobitni ekspert u toj oblasti, da se reč “fašizam” još tada strašno izlizala zahvaljujući neopreznoj i prečestoj upotrebi. Da li gazimo sene mučki ubijenih, mučenih, silovanih, progonjenih, opljačknih ljudi kada tu jezivu reč “fašizam” koristimo tako olako, maltene kao poštapalicu u obračunu sa nedostojnicima, ili kada nam se neko baš jako ne dopadne, pa makar to bio drndavi točilac goriva na benzinskoj pumpi.

Po načinu na koji mu je glas setno ojačao, a to je vrlo čudan, neponovljiv ton kojeg se čovek seća celog života, znao sam da je pitanje bilo dobro. Odgovor je, pogađate, bio decidan, odlučan, ne previše dug i najvažnije od svega – potvrdan.

Osokoljen stavom mudrijeg, vremenom sam počeo da štedim tu reč. Da je koristim kao plutonijum, vrlo oprezno, vagajući svaki moguć kontekst i tumačenje, pazeći na njenu eksplozivnost i da je ne pojeftinim još više, kao da je Filip David sve vreme iznad mene i sluša šta govorim. Poslednja tri ili četiri puta kada sam je iskoristio u istoj rečenici sa voljenim liderom i njegovom partijom, bio sam u društvu i govorili smo o tome da li je, i koliko ako jeste, naš predsednik fašista, odnosno njegova stranka koja to realno nije, dakle politička partija kako je definiše nauka.

Sva tri ili četiri puta kazao sam isti tekst, skoro u slovo, i taj odgovor je glasio ovako: “Predsednik Srbije i njegova stranka u pojedinim se prilikama služe retorikom i mehanizmima vladanja koje koriste ili su koristili ogoljeno fašistički režimi, s vremena na vreme služe se istim trikovima, ali ne bih išao toliko daleko da ih tako otvoreno nazivam. Ne zato što strahujem da im povredim nepostojeći ugled i čast, niti sam obazriv prema njihovim osećanjima, već da tu reč ne devalviram više nego što je neophodno jer ona je tu da nazove stvari pravim imenom i s njom se nije igrati. Suma sumarum, nisu fašisti ali ponekada jako zaliče.”

A onda se 29. novembra, od svih datuma, na izvesnoj režimskoj televiziji ukazao reditelj Dragoslav Bokan i rešio svaku dilemu: fašistički progon je nakon otvorenog batinjanja neistomišljenika i javno upućenim pretnjama u Srbiji i zvanično počeo.

Ukoliko vam je promaklo, Bokan je liderku opozicije Mariniku Tepić vređao i prozivao kao pravi, notorni fašista, služeći se otvorenim pretnjama i uvredama po etničkom ključu, stavljajući joj bukvalnu metu na čelo i nazivajući nju i vojvođanske Rumune i Rumunke “nacionalnim neprijateljima”. Takav rečnik ovde se nije čuo od Drugog svetskog rata i ovog našeg, međubalkanskog Pokolja Nebitnih Razlika. Ako ste refleksno pomislili “pa majku mu, gde baš nađe Rumune, od toliko sočnijih neprijatelja vaskolikog srpstva”, molim vas da odmah prikočite.

Bilo bi sasvim svejedno da je to učinio Hrvatici, Albanki, ili kakvoj drugojačijoj ženi koju ljudi poput Bokana doživljavaju kao večitog nosioca krivice za sve naše neuspehe, a koja bi poreklom bila iz etnosa čiji su pripadnici nekada i sami bili zavedeni fašizmom i zbog čega su činili najgnusnija zlodela u Evropi, a bogami i svetu.

Nemojmo se praviti blesavi, zlikovac Bokan je rekao nešto najodvratnije i najopasnije što smo čuli u poslednjih skoro deset godina, koliko voljeni lider suvereno vlada gvozdenom pesnicom samozaljubljenosti i patetike, a pre toga smo slušali isto to devedesetih kada su huškali najbliže narode na svetu da se međusobno pobiju.

Ako vam je i to promaklo, dotični je Bokan zbilja redak fekalni biser iz inače bogate riznice srpskih manijaka i fašista sa političke estrade, ali verujem da niko upućen u materiju nije bio iznenađen da je baš on bio taj koji je gromopucateljno ozvaničio fašizam kao legitimno sredstvo političke borbe i način na koji se javno razgovara. Bujica mržnje i gluposti, isprepletena do nemogućnosti razlikovanja – kako po pravilu biva, iz njegovih je čemernih usta polivala svaku osobu dovoljno nesrećnu da gleda to smeće od televizije i nisam jedini koji se uplašio dok ga je slušao. Uopšte se ne šalim, slušanje tog bednika pristojnim ljudima je skratilo život, a nepristojne ohrabrilo da život uskrate onima koji se sa njima ne slažu, i/li imaju drugačije poreklo, navike, sklonosti, izgled, svetonazore, itd.

Navodno je Čarlija Čaplina u Americi pred rat nemački fašista pitao zašto mu oni toliko smetaju, nakon čega je on pitao sagovornika zašto njima smetaju svi ostali. Molim vas, gde je tačno razlika između Toga, i Ovoga Ovde Sada?

Učiniću prvi greh svake ozbiljne debate i bez ikakvog problema uporediti Bokanov slet parališuće mržnje sa nacional-socijalistima Adolfa Hitlera. Ovog puta ne postoji bukvalno niti jedna jedina reč, zarez ili tačka koji se razlikuju od nekadašnjih govora Gebelsa, Ajhmana, Hajdriha, Bormana, pa i samog firera Trećeg rajha, a i kontekst je identičan – neko vlastan, politički i materijalno jak, sa podrškom krupnog kapitala i crkve, etnički i verski pripadajući debeloj većini, preti progonom i nasiljem nekome ko je drugačiji, slabiji i dovoljno drzak da se javno ne oduševljava nepatvorenim imbecilima i kriminalcima.

Budući da pobenavljeni zlikovac Bokan govori ono s čim se načelno slažu i njegove političke kolege te da prosipa demonski gnoj sa pozicije politički aminovane sile, dakle prave sile Republike Srbije, njegovo zlodelo ima sve nekvalitete fašističkog i brutalno nasilnog obračuna sa neistomišljenicima. Biti neistomišljenik sa fašistom je po pravilu smrtni greh, sa zemaljskom adresom za naplatu.

Voljeni lider je brže-bolje prekorio Bokana, starog znalca iz velikosprskih vlažnih snova, ne propustivši da napomene kako je Tepić lažov, a on, predsednik, zaljubljen u Rumune. Bokan je posle rekao da nije to rekao, video snimku uprkos, a nama ostaje da jedni drugima poželimo sve najbolje na prvom narednom javnom okupljanju. Ne znam da li ste primetili, ali više ni ne kriju da nas fizički gaze, što je meni u fazi štednje zlokobne reči “fašizam” bila poslednja granica. Jurišnici su sada tu, prate ih ton i slika na nacionalnoj frekvenciji. Ne terajte me da potežem još jednu reč koju šparam, onu koja opisuje šta rade posle.

ZTZ    

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.